Литургијско сабрање улепшао је хор Светог Симеона Богопримца под диригентском палицом господина Милоша Урошевића, као и појци богослови: Матеја Димић, Ђорђе Милутиновић, Димитрије Милутиновић, Јован Јовановић, Страхиња Стевановић.

Чтецирали су: Лазар Коларевић, Марко Лазовић, Игњат Сенић и Павле Милутиновић.

Уздигнувши старешину храма оца Драгана Икића у чин протојереја владика му је дао очински савет и поуку да чин у који је уздигнут схвати као подстрек за даље духовно усавршавање и преображај.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После прочитанаг Јеванђелског зачала Владика се богонадахнутом беседом обратио окупљеном народу честитао је славу народу и братству храма и објаснио значај и тајну празника. Рекавши да је ово веома значајан празник јер се у њему састоји живот хришћана. Владика је објаснио значај Литургије рекавши да је она Богојављење и Преображење наше. “Литургија је узношење и узлажење наше, као што је било узлажење Господа на гори Тавор. Зато што је црква Христова стално на гори, на узвишењу. Зашто? Зато што је стално на висини смирености а не гордости. Зато ми и јесмо овде на овој Литургији са нашим Господом Исусом Христом у Светој Тајни Причешћа, е да би се и ми кроз ту светињу осветили и просветили. А осветићемо се и просветићемо се ако будемо имали увек светлост Христову. И ову Преображењску светлост зато се и причешћујемо да би се осветили, а пре тога се причешћујемо за отпуштење грехова и да би смо задобили Царство Небеско и Вечни живот. Да нам Господ опрости грехове, а Он је на Крсту наше грехове и зато ми грешећи и после нашег крштења причешћујући се спирамо наше грехе. Треба да знамо да причешће није никакав обичај или традиција или нешто што се ваља што чујемо данас од народа, није браћо и сестре то је истинито Тело и истинита Крв Господа Исуса Христа. И зато причестити се значи унети Господа Бога у себе. А да би унели Бога у себе кроз Свето причешће треба да живимо хришћанским животом, и да своје хришћанство покажемо на делу. И зато је овај празник Преображења Господњег на Тавору дат образац Преображења сваког хришћанина и сваке личности. Човек који сматра да нема потребу за променом и преображајем, он остаје у тами греха јер га неће обасјати светлост Христова. Светлошћу Христовог Лика биће испуњен сваки онај са благодаћу Пресветог Духа и хришћанским врлинама очисти своје биће од греха, од злобе, од гордости, од сујете. Зато Преображење Господње позива сваког на једну непрестану измену система вредности наших живота. Живимо у времену где су вредности обезвређене, где су вредности замењене, где су вредности осакаћане. Господ је на Таворској гори посведочио да је он заиста Син Божији, а са друге стране да је заиста и истинити Човек. Али нам је Господ показао да нашу природу можемо да променимо, да је преобразимо, која је пала у грех ако само живимо преображењским животом. Сабрао је Господ као сто видимо у јеванђељу на гори Тавору своја три ученика а са пророке Мојсија и Илију. И пред њима се Господ преобразио, и пред њима је лице Његово постало светло као сунце, и хаљине Његове беље он снега. Та светлост која се јавила на његовом лицу која је обасјала апостоле и пророке то је уствари светлост Његовог Божанства. То је светлост која је сачувала Православна Црква до дана данашњег и чуваће га до задњег дана, дана Васкрсења, и Она Црква Христова освећује и просвећује свој народ и сваког човека који хоће да буде просвећен, онај који хоће да слуша оне речи које су се чуле са Тавора: “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. Ако не слушамо Бога онда ћемо слушати оног другог, Његовог противника, ако не слушамо Бога онда ћемо слушати само себе. Тај човек који слуша себе хоће да се преобрази собом а не Христом. Зашто се Господ преобразио на гори Тавор? И зашто је узвео апостоле на гору? Тиме браћо и сестре је желео да нам покаже да свако ко се не уздигне на замљи није достојан да се уздигне ни на небу, да види Небеско откровење. Онај који је везан само за славу земаљску, а слава земаљска је пролазна, тај не може да види то Божанско откровење. Узвео је апостоле да би их научио богомислију. Када човек мисли о Богу он неће да ружно мисли, а камоли да каже и да учини. Пењање на гору такође представља труд и рад који је потребан свакоме ко жели да се попне на неко узвишење, посебно ко зна да га горе чека Господ. Без труда и рада човек ништа не може да учини, само грех може да учини. Добро је узносити се Богу, али не треба остављати и труд. Богомислије се управо наслеђује унутрашњим гледањем Христа, срцем гледати Христа, умом гледати Христа, душом гледати Христа, трудољубље скреће на себе очи Христове како кажу Свети Оци. Смисао данашњег празника је уствари да ојача веру у нама, да ујача веру да ссе управо преко вере преобразимо, да постанемо истинска и права деца Божија. Зато се Господ и преобратио да би учврстио веру ових апостола, показао је Божанску славу, да не би њихова вера пала сутра када Га виде распетог на Крсту. Порука данашњег празника је да нам вера ојача и да не дође у искушење, ми морамо бити увек трезвени, опрезни са свих страна, на човека као икону Божију насрћу све оно што је против Бога. На крају је Владика нагласио да данашњи празник управо треба да нас подсети на потребу за нањим духовним и телесним преображајем, да обратимо пажњу на чистоту живљења и духовног чишћења и усавршавања. Нека би нам Господ дао и овај Празник да заиста се потрудимо да примимо дарове Духа Светога, а дарови Духа Светога су љубав, вера, нада, милосрђе, јер ако немамо дарове Духа шта онда вреди шта си све стекао у овоме свету ако си душу изгубио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве уследио је опход око храма и освећење грожђа и резање славског колача. Домаћин ове године је господин Слађан Аџић са породицом.

Славска трпеза љубави коју је припремио старешина овог храма протојереј Драган Икић са братством послужена је у новоизграђеном парохијском дому.

ђакон Владимир Степановић