Чтецирали су господа Лазар Коларевић и Милан Михаиловић.

Након прочитаног Јеванђелског зачала (Мт. 9, 27-35) које нам описује исцељење двоје људи од слепила, беседио је владика Јован:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре! Срећан празник и срећна слава овом свештеном манастиру и игуманији Февронији и свима вама и нама који смо се данас сабрали у овој светињи да се помолимо Богу и да се помолимо заштитници ове свете обитељи преподобномученици Параскеви, да нам Господ помогне да оздравимо душом и телом. Да нам Господ помогне да прогледамо и духовно и телесно. Један вид без другога не значи много. А опет овај духовни вид о коме нам говори данашње Јеванђеље много је значајнији за човека. Јер онај човек који има духовни вид, коме је Бог помогао да прогледа, тај човек је срећан човек. Јер такав човек види оно што ниједан телесни вид не може видети. А шта то виде духовне очи? – виде самога Бога, браћо и сестре. Виде мајку Божију, виде светитеље Божије, виде све оно што је Божије. Данас смо чули то дивно, поучно и рекао бих веома утешно Јеванђеље, које нам говори како је Господ наш Исус Христос из превелике љубави према роду људском исцелио двојицу слепих људи од рођења. Ако се удубимо у данашњу Јеванђелску причу можемо видети да се ова два човека обраћају Господу из дубине своје душе и дубине свога срца и кажу Господу: “помилуј нас сине Давидов”. Ове речи додирују срж свакога човека који истински верује у Бога и који тежи да свој живот уподоби Богу. А Господ не остаје глув на вапај ових слепих људи већ их пита: “верујете ли ви да ја то могу учинити?” То јест, Он их пита, да ли верујете да ја могу вама отворити очи? – и када су они прихватили Бога за спаситеља, Бога за исцелитеља, Бога као лекара, они су одговорили да му верују. А шта њима Господ каже: “По вери вашој нека вам буде”. Овде видимо како је вера основ нашег живота. Где има вере ту има и Бога. Где нема вере нема ни Бога, али нема ни другог човека. Апостол Павле каже:” вером ходимо, а не знањем”. Ми вером усељавамо Бога у себе. Колико је велика вера наша толико ће више бити Бога у нама. Колико смо сиромашни у вери толико ћемо бити сиромашни са Богом у нама. Замислите ово двоје слепих људи. Они нису видели лик човеков од рођења. Они нису видели ни ову лепоту творевине Божије. ништа нису видели, али када им је Господ отворио очи они су видели све. А шта су они то видели? – оно што човек тешко може да види само са својим телесним очима. А шта су они то видели? – они су видели Живога Бога. Видели творевину Божију. Видели целу васељену Божију. Данашње Јеванђеље говори нам о тој вери, али вери која је спојена са молитвом. Вера и молитва има за циљ да нам покаже да веровати значи надати се. Ко има веру има и наду, ко нема наду нема ни веру, а ко нема вере он нема ни љубави, браћо и сестре. Можемо сад поставити питање шта је вера? – вера је истински дар Божији. Божији дар човеку, али у исто време човеков одговор на Божији позив. Другим речима, да ли ми умемо и знамо да одговоримо на Божији дар, тојест, да ли имамо у себи вере, да ли у себи имамо молитве. Често се заваравамо и мислимо да су наше моћи јаке. Али без благодати Божије, немоћни смо да ишта учинимо. Вера је дар Божији, али вера је истовремено и потреба човека да буде спасен. Јер се вером и добрим делима човек спасава. Вера без дела је мртва, као што су и дела без вере мртва. Кроз веру изражавамо жељу и тежњу да ова променљива стварност у којој живимо и која је нажалост, врло чосто испуњена страдањем, болестима, патњама, не буде наша последња реалност. Да не мислимо да је то крај. Онај који има веру он не зна за такву врсту краја. Он верује и зна да је Господ свемоћан и свесилан да нас и оздрави и исцели, под условом да имамо веру и смирење и молитву. Шта је још вера? Вера наша је у Свету Тројицу. Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. А то значи да је вера у заједницу. Вера која не ствара заједницу није исправна. Јер који верује у Богочовека такав је човек жељан заједнице. Он жели другога покрај себе. А човек који нема вере он нема љубави. Он такав какав је не жели другога поред себе. Зато су нам данас усамљене породице и друштво. Све се смањује. Нећемо другога поред себе. Мислимо, не треба ми тај други. Довољан сам ја самоме себи. Али браћо и сестре, наше спасење колико је у рукама Божијим, толико је и у рукама другога човека. Јер ако човек послужи управо том другоме, он заправо служи Богу. А онда га све то чува од гордости, од сујете, од себичности, од саможивости. Сви чујете да на Литургији заједно изговарамо Символ вере. А зашто то заједно изговарамо? – па да покажемо шта је у нашем срцу. Каква је вера. А ту говоримо да верујемо у Једног али Тројичног Бога. Човек такве вере је човек Литургије. Човек је Литургије, а Литургија јесте заједница Бога и људи и као такав човек верује да је Литургијски принос једини који отвара врата спасења. А то је принос који ми приносимо на Литургији. То је Хлеб и Вино на које долази Дух Свети и Он их освећује и претвара у истинито Тело и истиниту Крв Христову. И то је принос. Али и наше служење и наш долазак у цркву, на Литургију посебно, наше мољење, наша концентрација да знамо шта је Литургија јесте наш принос. Зато је и наша молитва принос Богу, као и наша вера, као и наша љубав, милосрђе, доброта, добра дела, све је то принос. а принос значи давање. Значи ја себе дајем Ономе који је мени дао све. А Бог је нама све дао. Дао нам је живот и зато требамо да одговоримо на то велико давање Божије. Дао нам је дар живота и зато требамо да се потрудимо да нам живот буде частан и поштен колико је то могуће. Да наш живот буде хришћански. А хришћански живот значи живот по Јеванђељу, живот по цркви и живот у цркви. Дакле, човек такве вере отвара врата раја. Такође, вера је и слобода, јер Бог никога не приморава да верује у Њега. Слобода је дар Божији, али у слободи човековој је или рај или пакао. Зато што се слободно опредељујемо за оно како живимо и у чему живимо. Али нама требна та вера у Бога. Такође, када кажемо да је вера слобода, то значи да се можемо определити или за рај или за пакао. Али опет ту човек проналази кривицу у другоме а не у себи. Па му се чини е, да ми је тај други поред мене ја би отишао у рај. То је заблуда. Ми се не спасавамо сами. Један хришћанин је као ниједан. Хришћаним је само хришћанин заједнице Бога и људи, браћо и сестре. Вера постаје беспредметна уколико љубав одсуствује. Ако пружимо љубав некоме, што је данас нажалост честа појава, и мислимо да нам се мора стоструко вратити, ми губимо пред Богом и оно што дајемо. Али зато када дајемо, а не мислимо да треба да нам други узврати, онда заиста све добијамо. У контексту данашњег Јеванђеља, потребо је рећи да је слеп сваки човек који није обаслан светлошћу Јеванђеља, Цркве и Христа. Сваки је човек духовно слеп ако није обасјан светлошћу Јеванђеља. То је та светлост Христова која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Ми смо освећени, ми смо просвећени Светом Тајном Крштења, као што се просвећујемо и освећујемо и свим другим даровима и Светим Тајнама. Али ако човек неприхвати светлост Божију, он прихвата таму овога света. Он прихвата мрак. Мрак мрзи светлост, зато што кад светлост обасја све се види и сазна и спозна шта се у мраку радило и шта се у мраку догодило. Човек када има помрачени ум има и помрачено срце. Ум се помрачи када га не везујемо за Христа и када нисмо управо са Христом. Зато треба да се помолимо Богу да очисти наш ум, да очисти наше срце да би се у њега уселио Бог. Јер ми срцем гледамо Бога. Другим речима какво нам је срце толико ћемо и видети Бога. То ће се десити ако искрено са вером завапимо Богу као ова два слепца и да кажемо Господу нашем Исусу Христу помилуј нас, сине Давидов. Христос је пун љубави, пун трпљења. Али то треба да нас обавезује да узвратимо и на Његову љубљв и на његово трпљење. Зато треба да верујемо, да се молимо, треба да тражимо да нас Господ помилује. Помиловати, шта то значи? – помиловати значи спасити. Значи избавити, значи сачувати и све оно остало што је човеку потребно у овом животу. Зато је та реч заиста дубока. А то осети само онај човек који има смирену молитву и смирену веру. Па нека би нам Господ помогао да се поред наших физичких очију отворе и наше духовне очи. Да духом и духовним очима сагледамо оно што не видимо телесним очима. Јер ако се само ослањамо на телесни вид, шта ћемо видети иза тога? – ништа друго. А иза тога је управо Бог, црква, вера, нада и љубав. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Одмах након заамвоне молитве кренуло се у крсни вход где је испред улаза у храм пресечен славски колач. Великим трудом игуманије ове свете обитељи монахиње Февроније и породице господина Мирослава Милутиновића у манастирској трпезарији уследила је трпеза љубави на којој су сви били добро дошли.

Ђакон Стеван Илић