Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом појали господа Страхиња Савковић, Марко Стевановић, Никола Ђурица и госпођа Александра Радовановић.

По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, сваки човек који верује у Христа Господа и живи по његовој науци, изграђује себе како кажу свети оци, на неразоривом темељу, а темељ свега јесте Богочовек наш Исус Христос. Када човек изграђује себе на Богочовеку Христу, услед чега у ствари он и осећа кад живи тако јеванђелском науком Богочовека, он осећа и сазнаје да је јачи од кнеза таме овога света, како је Господ назвао нечастивога у јеванђељу. Дакле, јачи од кнеза овога света који делује у синовима противљења, оних синова који се противе Богочовеку Христу, који се противе науци Божијој, који се противе свему ономе што је божанско, што је црквено, што је свето. Дакле на све оне који слушају реч Божију и држе је, односе се речи Св. Јована Богослова, који каже: „Јесте јаки и реч Божија у вама пребива и победили сте нечастивога.“ Реч Божија је светиња. На реч Божију све је постало што је постало. Видимо на првим страницама Библије, где каже: „И рече Бог да буде светлост…“ Све бива на реч Божију. Зато је реч Божија у ствари божанство. Човек када верује у реч Божију и живи по речи Божијој, такав човек води рачуна и о својим речима. Људска реч која се не односи на Бога, односи се на оно што није божанско. Можемо да се запитамо чиме хришћани побеђују нечастивог, нечастиву силу, кнеза овога света. Хришћани побеђују нечастивога силом јеванђелском, силом доживљеног јеванђеља, јеванђељем које је увек у нама. Свака доживљена јеванђелска врлина збуњује човека божанском свепобедном силом, а та свепобедна сила није нико други до Господ Исус Христос. Њој се не може успротивити никаква сила греха, никакава сила зла, па ни сам творац зла. Човек је јак само Богом и у Богу, непобедив само Богочовеком, а не собом. Зато ко има Бога у себи, тај је победник, који нема Бога у себи, тај је губитник, губитник је и овога и онога света. Често је говорио Св. Јустин Ћелијски: „Све дајем за све, али Христа ни за шта.“ Кад у човеку нема Христа, онда нема у њему ни јеванђеља, ни Цркве, ни вере, ничег што је вечно, бесмртно, божанско, већ само има оно што је овоземаљско, браћо и сестре. Ту се стално ми спотичемо. Мислимо да ако не остваримо све жеље у овоме свету и не дођемо до неког звања, положаја, да смо све изгубили. Не, ако си све изгубио Христа ради, ти ћеш добити много више него што си изгубио. Само Бог зна да награђује верне слуге своје и то којом наградом, како каже у јеванђељу, што око човеково не виде, што на ухо човеково не дође, то даје Господ онима који њега љубе, другим речима онима који њега воле. Без Господа Христа нико од људи не може учинити себе непоколебљивим у добру и надмоћним над злом и бесмртношћу. Ако човек мисли: „Ја сам јак, мене не може нико победити, имам све на свету.“ Шта је то што имаш, је ли то твоје? Јесмо ли ми то донели на овај свет када смо дошли? Нисмо. Али и то што имамо треба да схватимо да је дар Божији. Дарови Божији се дају по мери, колико човек сарађује са Богом, колико се човек труди. Тај труд који се односи на Бога, тај труд Бог стоструко награђује. Није ли изграђен на Христу живот човеков је као дом на песку. Дуне ветар, падне киша, све се сруши, нема темеља, нема јеванђеља у њему, нема Цркве у њему, нема светих врлина и светих тајни. То је дом сазидан на песку, а такав је не само живот онога човека који потпуно одбацује Христа и Његову јеванђелску науку и онога који слуша и познаје јеванђеље, но не живи јеванђеље. Можемо научити јеванђеље напамет, али каква нам је та корист, ако само знамо, а не живимо по јеванђељу. Ништа ни ти ни ја не знамо, ако нисмо спознали Бога. Ако нисмо свој живот предали Богу, ако нисмо своју потчинили вољи Божијој, него творимо вољу своју, а не вољу Оца који је на небесима, шта је онда човек, шта то човек има, нема човек ништа. Такав човек који и зна јеванђеље, у ствари он је хришћанин само по спољашњости и по имену. Човек није оно што је споља, него оно што је унутра, што изнутра изграђује његово срце и душу.

Зло у свету толико је велико, то човек и осећа, који иоле мало жели да завири у духовни живот. Само једино божанско добро дато у личности Господа Исуса Христа може надвладати и савладати зло. Али када човек ставља зло на зло, то је онда страшно. Људи који смо наслоњени на Бога у Христу, никад не губимо наду, нити имамо разлога за очајање без обзира какви смо, само ако имамо наду у Бога. Ако је моја и твоја вера јеванђелска, црквена, нема разлога за очај, какво год зло да нас у овоме свету снађе. И ако је човек слаб, па неки пут клоне толико да помисли - готово је, толико сам пао да не могу да устанем. Не, само додај веру и послушај јеванђеље, па ћеш видети како ћеш добити и силу и снагу да устанеш. Никад не смемо да губимо веру и наду, нити да падамо у очај, иако нас то често сналази у животу. Ми имамо Оног који је победитељ греха, смрти и ђавола. Треба да имамо стално Спаситеља у себи, да мислимо о свом спасењу и да радимо на свом спасењу, управо кроз јеванђелске врлине и испуњавање јеванђелске науке. Последња одлучујућа победа увек припада Господу нашем Исусу Христу, а не мени и теби, браћо и сестре. Зато увек треба имати поверења у Бога. Јер ако човек нема поверења у Бога, он је изгубио веру. Човек кад изгуби веру, је ли човек? По спољашњости је само човек или како каже апостол Павле – он је као љуштура, он је празан. Човек се ничим не може тако испразнити него кад изгуби веру, кад му ослаби вера у Бога. Зато треба чврсто да верујемо у Господа Христа, да је Он наша светлост у тами и наше душе, браћо и сестре, и нашега живота. Човек без вере у Бога је стално у мраку, он је у тами. Ми верујемо у светлост Божију, која просвећује сваког човека који долази на свет, наравно онога који хоће да буде просвећен, који верује и има смирења, жели да се поправља, да учи, да се научи. Зато је човеков живот на овоме свету у ствари школа, целога века школа у којој учимо, да положимо испит, на који треба стално да мислимо, како ћемо га положити. На том испиту нећемо моћи да се ослањамо на своју сналажљивот, своју речитост или на своју реторику, него само ће бити наше - да, да и не, не. Такав ће бити човеков сусрет са Богом кад изађе пред лице Божије. Дакле, да верујемо у Христа, да верујемо у светлост, који просвећује сваког човека који долази на свет, јер Он је сам рекао: „Ја сам светлост свету и који за мном иду, неће ходити у тами.“ Значи да идемо путем Христовим, који је Христос поставио, браћо и сестре, а не путем који ја измишљам, тражећи неки лакши пут. Трновит је пут који води у Царство небеско. Узак је тај пут, али он није неостварив. Верујеш ли у Бога, ти ћеш остварити и тај пут, иако је узбрдо и посут трњем.

Браћо и сестре, идимо за Христом, верујемо у Њега. Предајмо се Христу па ћемо бити спасени, па иако смо грешни, јер шта је грех пред Богом – ништа, браћо и сестре, што каже цар Давид: „Ти можеш да убелиш моје грехове, да буду бељи од снега.“ Па што онда да сумњам? Зато се треба трудити. Треба се смиравати, треба веровати, јер велика је моћ вере, зато и Христос каже: „Све је могуће ономе ко има вере.“ У сваком тренутку човеку је потребна вера, али права вера, вера божанска, вера Цркве, вера с ветих отаца, не нека млака, нека слаба, измишљена вера. Човек измишља и путеве разне, како може да се спасе, али то његово измишљање га води у зачарани круг и онда се човек само уплиће у те мреже нечастивога. Нажалост постоји та мрежа нечастива која је, како каже Св. Антоније, распрострта по целом свету и од ње се човек уплаши, али се плаши онај који нема вере. Јер он зна и види и осећа да постоји Христова мрежа, а та мрежа је једино спасоносна, а та мрежа Христова је Црква Христова, браћо и сестре. Зато је наше спасење у Цркви и кроз Цркву. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић