Певницу је водила и Богоумилним гласом одговарала мати Тавита, игуманија манастира Липар са својим сестринством и сестринствима манастира Драча, Вољавча и Ралетинац.

Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља Преосвећени Владика је поучио окупљени народ рекавши да смо се сабрали у овом свештеном манастиру да заблагодаримо Богу за сва добра којима нас Он обасипа и на којима људски род живи, а то је управо Свето Причешће. Човек често не осећа те Дарове Божије јер је окренут себи и овоземаљском, а не Богу. Човек припада тамо где су његове мисли. Зато се ми често не саживљавамо са Светом Литургијом, а то значи да не осећамо Светињу. Осећање присуства Бога на сваком месту треба човека да побуђује да Он увек жели да помогне и да нас научи. Све је то могуће ако и ми то желимо. Нећемо да се научимо ако не желимо да слушамо. Тамо где нема слушања и послушности тамо нема ни реда ни поретка. Литургија неће половичног човека, већ целог, усредсређеног умом душом и телом. Душа треба да трепери од тога што Небо силази на Земљу и Земља се уздиже на Небо. Када нисмо сабрани ми не осећамо тајну добра и зла у свету, а она припада само Богочовеку и Он је открива и казује човеку. Бог је створио свет да буде рај, и био је рај док је човек слушао Бога, разговарао са Богом и гледао лице Божије, али кад га је ухватила сујета и гордост и пожелео да буде изнад Бога човек је пустио зло у свет.

Данашње Јеванђеље говори о тој теми, говори о Царству Небеском и каже да је оно као човек који је добро семе посејао на њиви својој. Ко је добар и ко може да сеје добро семе? Једино Бог! То добро семе је реч Његова, наука Јеванђелска. Зато човек треба да буде благодаран Богу, јер Бог по њему сеје своју Божанску науку. Човек треба и да чува то семе јер смо ништа без њега. Да ли ће се то семе примити зависи од наше вере, од припреме земље наше душе за то семе, али мора над њим и да се бди. Нечестиви сеје кукољ у оним тренутцима када нам опадне пажња, будност, бдење, када се предамо нехату, лењости и нестражењу. Господ зна да то семе зла сеје непријатељ Бога и човека, а ми семе добра треба да чувамо кроз врлине, послушност, смирење, молитву, пост. Зато Он не да да се кукољ дира јер је сличан пшеници па жетеоци могу да повреде и жито када кидају кукољ. Бог не жели да човек пропадне већ да све сазри и чека покајање грешника. Шта би било да је Бог посекао Савла када је гонио хришћане? Ми данас не бисмо имали апостола Павла! Када семе Божанско и Јеванђелско узраста у нама онда цело биће добија неку необјашњиву снагу, неко духовно умиљење и радост. Зато је човек дужан да слуша и испуњава речи Божије. Ни једног добра нема мимо Бога, а човек често то добро приписује себи из разлога да би прикрио зло. Нечестиви не жели да се шири и извршује наука Божија, јер је у њој спасење.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Ми смо овде сабрани и ради благодарења Богу зато што нам је дао преминулог јеромонаха Николаја. Он је знао све горе поменуто, знао је и да чува све монашке завете, послушност и смиреност који су га највише красили. Захвални смо Богу што нам га је дао, али и као људи тугујемо због растанка са надом да ћемо се срести са њим. Знам и верујем да је на бољем месту, да је у Царству Небеском.

Смрт је неизбежна судбина сваког човека јер је човек пао и огреховљен је. С правом се и плашимо смрти јер је смрт неприродна. Бог је човека створио за вечност, а човек је смрт пустио у своју природу. Смрт гута неверујућег и непослушног човека. Човек треба да се труди да његов живот буде саобразан Христовим заповестима и онда не треба да се плаши смрти. Сећање на смрт је дар Божији, кажу Свети Оци. Смрт је излазак пред лице Божије и зато треба да се пазимо да не изађемо горди, сујетни и немилостиви. Заиста и можемо изаћи такви, али онда ту нећемо и остати. Отац Николај је увек у нашим разговорима провлачио ту нит смрти. Бог нам га је узео и учинио нам велику тугу, али њему је учинио велику радост. Сачувао га је од зла јер човек после смрти више не може да греши. Ја верујем да се и отац Николај радује на Небу што се ми данас сећамо Бога, што служимо Литургију у спомен Господа и Спаса нашега Исуса Христа и што се сећамо Његове љубави и љубави оца Николаја и што се молимо за спасење његове душе. Царство му Небеско, а нама Господ нека подари да се и ми стално преслишавамо да ли и како чувамо науку Божију. Господ ће нам помоћи ако помоћ тражимо и ако се одрекнемо себе, а прихватимо Бога.

Светом Причешћу приступио је велики број верника. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је одслужио годишњи помен почившем јеромонаху Николају.

Након помена отац Јустин, настојатељ манастира Саринца, је позвао и угостио све присутне на трпези љубави, а у знак сећања на почившег оца Николаја.

Горан Јовановић, јереј