Тога дана и они који не долазе редовно у цркву могу јасно чути анђелску песму, која се на висинама троструко пева. Сваки човек на крштењу добија свог анђела чувара; колико су тек благословени становници села који припадају цркви Светог архангела Гаврила када све њих без изузетка штити и чува овај велики архангел. Зна то овај, иако у брду, питоми народ па му се како данас тако и свакога дана скрушеног срца обраћа у молитвама. Црква и порта су биле мале да приме све оне који су дошли да на данашњи дан нађу себи спасење и да постану део тела и крви Христа Бога.

Свету Литургију су служили пензионисани свештеници протојереј-ставрофор Србољуб Марковић из Лапова и протојереј Ненад Савић из Тополе, као и протонамесник Горан Живковић из Лапова, јереј Ивица Камберовић из Сипића, јереј Мирољуб Блажић из Саранова и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

За певницом је појао протојереј Младен Ђурановић са својом породицом.

Отац Ивица је произнео беседу говорећи о крсним славама које свако од нас слави, али и о једној заједничкој можда и најбитнијој слави коју прославља једна локална црква. Црквена слава нас сабира и окупља све на једном месту око тела и крви Христове, јер „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја са њима“, вели Господ. (Мт 18, 20) Окупљени на Литургији ми колико год да нас има постајемо једно у телу и крви Христовој. То је суштина свакога славља, па и овога да сви будемо једнога духа. Нико се не може сам веселити, а колико је тек велика срећа и весеље када заједно са Христом улазимо у Царство Божије које нам се даје на Литургији.

Света Литургија је била небоземна свечаност коју су чинили: Света Тројица, анђели, сви свети, покојни и ми живи који смо на данашњи дан испунили цркву не само присуством него и живим и актовним учешћем у у њој. Међутим, једна душа народа се показала и после Литургије када је уследило аврамовско гостопримство за све и свакога. „Маријин део“ је био испуњен, а сада је уследио „Мартин део“ за који се побринуо господин Милош Гавриловић из Великог Крчмара. Будног ока и узигралог срца био је парох јарушичке парохије отац Младен који је као прави предстојатељ и домаћин све пратио и стизао где други не могу. Не мали труд је уложио са својом породицом да све буде честито припремљењно. Сваког је дочекао и испратио са захвалношћу што је овога дана дошао да се охристови у близини Христа Бога и очовечи у близини људи који су за јавност мали, али у очима Божијим велики и први.

Марко Арсенић, ђакон