Чтецирао је господин Владимир Степовић. Литургијско сабрање су својим гласовима употпунили Страхиња Савковић и Александра Радовановић.

“Читајући Јеванђеље светог благовеститеља и Јеванђелиста Матеја, видимо да је Господ фарисејима упутио поуку о томе да је субота важнија и претежнија од човека. Тумачећи прочитану јеванђелску причу, Преосвећени Владика је истакао да човек који верује у Христа као Спаситеља и Избавитеља, он воли све оно што је Христово. Он све то прима без резерве и размишљања, људског умовања да ли је то добро? Имамо људи, да су толико отишли у тој духовној прелести браћо и сестре, да сами кажу: Не знам да ли је то тачно што Христос каже? Христов човек који нема веру, а преко његове вере се Христос усељује у њега, онда он нема шта ту да размишља. Он верује све што је Господ казао, и све што је написано у Јеванђељу.” Вера је предуслов љубави према човеку и творевини и према свему што је Божије: “Онај човек који не признаје Христа за Бога и Спаситеља он не може да воли оно што је Христово. Он све осуђује, све коментарише, позивају се на неке спољашње прописе и законе, а остављају Закон Божији. О томе нам најбоље говори данашње Јеванђеље, када је Христос ишао једном кроз усеве у суботу, будући да су апостоли били гладни они су узимали класје и тргали га, и тако јели. И када су то фарисеји видели, одмах су почели да коре не само апостоле него и Христа. Зашто он њима не каже да је данас субота, да они не смеју ништа да раде? Дакле, они коре Христа и ученике, да не живе по ондашњим законима, или боље речено по Мојсијевом закону, те су исти као такви преступали су Мојсијев Закон. Они су се увек да би се оправдали, позивали су се на Закон, а Закон нису поштовали. Они су се позивали на Мојсијев Закон, а Христос каже: “Да сте веровали Мојсију и пророцима веровали бисте мени”. Нажалост и садашњи човек када неће да послуша, него мисли: ја сам тако схватио, и мора Христос да се прилагођава мени, онако како ја мислим да треба да живим.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку беседе Преосвећени се осврнуо на однос форме и суштине: “Браћо и сестре самим тим што су фарисеји осуђивали Христа и ученике због једења класја, они су показали да су толико формализовали Мојсијев Закон, да од те суштине закона нема ништа у њима. И данашњем човеку је важнија формалност а не шта је суштина. И данас ћете чути критике на нас: “Није навучена завеса!” Као да је та завеса много важнија у односу на оно што је суштина. Површан човек се увек хвата за формалност, а мисли да зна за суштину. Христос упућује фарисеје на тај Мојсијев закон на који се они стално позивају формалности ради... Фарисеји су се усресредили на спољашње жртвовање, њима је била важна спољашња жртва. Жртва којој су мислили да умилостивљава Бога, а мрзели су Христа и све црквено. Они су се усресређивали на спољашње обичаје, и види се управо да у њима нема милосрђа, да има иоле милосрђа, они би рекли: Ови су апостоли гладни, да им дам хлеба? Њему је тај формализам важнији неголи што је била потребна човеку чаша воде, да не умре од жеђи. Не можемо тако. Докле год се будемо држали формалности, нећемо осетити лепоту суштине. Бог је суштина браћо и сестре. Нико од фарисеја нема милосрђа и самилости према другима. Нема онога што је Бог преко пророка Осије говорио: “Милост хоћу а не жртве”. Шта ми та жртва вреди када ја од те жртве нисам дао кору хлеба другоме? Када би они испуњавали тај закон, дознали би, да је милостиња и самилосна љубав према гладнима већа од свих обичаја и од свих жртвоприношња. То ћемо и данас чути: Такав је обичај, ваља се. Када је народ био уз Христа и веровао у Њега, он је поштовао обичаје јер су усмеравали ка Њему. Време је учинило па је обичај постао много важнији и вреднији од онога што је суштина. Обичај је ваља да се причестим. Све док није Господ донео закон, заповести, ти обичаји који су били и остали у Цркви, ти обичаји су ушли и у заповести Христове. То што смо ми изобличили те обичаје, и позивамо се на обичај, а не позивамо се на оно што је суштински, о свему. Дакле, када би ти фарисеји знали шта је ту суштина да је милосрђе прече од њихових жртава, не би осуђивали ове мученике апостоле. Христос их поново враћа на Мојсијев закон. Зар нисте читали шта је урадио цар Давид? Давид је ушао са својим гладним људима, ушао је и појео. Да ли је Давид погрешио? Никако. Да ли је Бог осудио Давида због тога? Фарисеји, који се претвара да се покаже као побожним, смиреним, али тера по своме. Њих није Бог осудио ни Давида, ни те људе. Зато он каже када бисте то знали, не бисте осуђивали невине. Кога подразумева Господ под невинима? Апостоле. То каже онај који је већи од суботе, а за њих је субота била већа од човека. Фарисеји су говорили да је човек ради суботе, а не субота ради човека. А новозаветно учење, богочовечанско учење, мерило, оно каже другачије. Субота је ради човека, а не човек ради суботе. Бог је створио суботу да послужи човеку. Христос својим човекољубљем и испуњује чудесним делима. И то је да је човек боголико биће, и да је тиме претежније и од суботе. Милосрђе је провера, браћо и сестре, наше вере, љубави и мудрости по Богу. Што је вид, како кажу свети оци за око, и слух за ухо, то је милосрђе вери и љубави. И вера без љубави, то је као око без вида... Човек сам себе заглувљује собом, а онда оним што је око, зато што мисли да је неко и нешто, а овамо се стално правимо преподобним. Шта се правиш? Зар Бог не познаје боље моју намеру него што ја мислим да је знам сам? Љубав своди Бога на земљу, и љубав земљу уздиже на небо. И зато нека би нам Господ помогао да се ослободимо формалности, да схватимо шта је суштина нашег живота. Суштина нашег живота јесте да задобијемо Царство Небеско. Иштите најпре Царство Божије а све ће вам се друго придодати. Али човек каже: не, ја бих више волео да имам неку мудрост да учим друге. А онај који тако мисли да треба да учи друге знајте да он себе није научио ничему.” На крају беседе Преосвећени је истакао важност дела и практичне вере: “На крају крајева много више значе дела, него што значе речи, а верујте ми да ће сваки човек други више се уверити какви смо ми људи по нашим делима а не по ономе што ми причамо. Човек има дар да прича, а шта вреди када ту нема суштине, то је само спољашњост. Да се помолимо Богу да ми разликујемо суштину од формалности и да имамо милосрђе из кога се рађа вера, љубав, поверење из тога се рађају све остале хришћанске врлине.”

На крају Литургије, Преосвећени је причестио Телом и Крвљу Господњом вернике, који су се окупили око свога архипастира да заједно узнесу молитве благодарности Богу.

ђакон Александар Ђорђевић