Браћо и сестре,
Срећан празник и срећна слава свима Вама који долазите и који се овде окупљате, изражавајући тако да је ово свето место, ова светиња, центар Ваше животне наде. Дакле, ни мање ни више, сваки пут када се упутите на ово свето место Ви то изражавате својим гестом. Прво да знате куда идете, да знате који је животни циљ и надасве да очекујете од Господа спасење. То су црте и елементи хришћанског живота.
Када за који тренутак будемо чули Символ вере, исповедање наше вере, обратите пажњу да ми исповедамо веру у четири ствари. Дакле, ми верујемо у Бога Оца, верујемо у Бога Сина, верујемо у Бога Светога Духа и верујемо у Цркву. То су та четири елемента исповедања вере. Као што видите, Црква се у оквирима наше вере, садржају наше вере, не доживљава тек као грађевина или некаква људска институција коју ми можемо да поштујемо мало више или мање, како нам се прохте.
Ми хришћани у Цркву верујемо баш као што верујемо и у Тројичног Бога. То је велика, огромна разлика, која нас упућује на то да сазнамо, или да се трудимо да сазнамо шта је то Црква? Зашто је у Символу вере она та четврта реалност поред Тројичног Бога у кога ми верујемо? У Символу вере ћемо, такође, изговорити као наше исповедање вере, да је једно од својстава Цркве да је она “Апостолска”. Не верујемо ми у било какву Цркву, било какву институцију људску и сабрање људско које ће неко да прогласи Црквом или на било који други начин. Црква у коју ми верујемо мора да буде апостолска. На тим темељима је заснована наша вера у Цркву.
Врховне, првопрестолне аспотоле ми данас славимо и ово је храмовна слава, Апостоле Петра и Павла. Господ је најпре послао Апостоле да проповедају Царство Божије. Имамо један елемент апостолства у просторном смислу: “Идите из Јерусалима и проповедајте и пре свега крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа”. То је један елемент апостолства, а други квалитативни јесте сведочанство Апостола о Васкрслом Христу.
Као што видите из данашњег Јеванђеља, Христос пита Апостоле: “Шта људи говоре о мени?” Зар није то исто питање које су људи стално постављали, па и данас, када Вас питају: “Зашто Ви верујете? У кога Ви верујете? Ко је тај у кога Ви верујете?” Као што видите, све су то иста питања већ двадесет векова и вероватно ће увек бити иста. То пита Господ своје Апостоле и потом кажу сви: “Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија...”. Онда Господ пита Апостоле: “А шта ви кажете?” Кроз уста Петра чули смо и данас то исповедање вере: “Ти си Христос Син Бога Живога”.
На том исповедању вере почива Црква Христова, да онај који је рођен од Марије није било ко, тек један добар човек, већ да је то Син Божији Спаситељ онај кога смо очекивали. На тој апостолској вери је заснована Црква Христова. То је основни квалитативни елемент апостолског исповедања вере.
Апостоли су ишли у свет, проповедали, крштавали и страдали за своју веру. Од дванаест Апостола, сви су мученичком смрћу пострадали осим Апостола Јована, како каже наше Предање. После Апостола, иако су многе службе у Цркви, а између њих и апостолска служба се угасила. После оних који су видели Васкрсење Христово, сведочили Васкрсење Христово, апостолска служба се угасила. Као што знате ми данас немамо Апостоле. После те генерације која је била сведок и Христовог живота и Христовог Васкрсења, та служба од тада више не постоји.
Сведочанство је пренето на Епископску службу. Од Апостола па надаље иде тај непрекидни ланац предаје Духа Светога на Епископе, па даље на своје свештенство и свој клир. Тај ланац је непрекинут ево већ двасесет векова. Епископи су данас ти који сведоче управо ово и који су нам гаранција валидности Литургије. Јутрос када сте кренули на Литургију, да ли сте помислили: “Да ли је то права Црква? Да ли идем на праву Литургију?”, можда Вас је неко преварио. То питање када би се јавило у Вашим мислима није питање које постављају људи самос ада, него је тога било и раније, а биће сигурно и у будућности. “Која је права Црква?”, гарант исправности и валидности Литургије и Цркве јесу Епископи, никада прекинути ред и ланац од Апостола.
Браћо и сестре, ми данас имамо још један додатни разлога за славље. Свештенство и монаштво шумадијске Епархије, а надамо се и сви верни, желели бисмо данас да честитамо нашем Епископу педесет година од примања монашког чина. Ове године се навршава педесет година од када је наш Епископ замонашен. Размислите мало шта је то педесет година. Да ли је то мали период? Вероватно је у Божијим очима то један тренутак, али за наша људска мерила, педесет година, пола века, је јако дуг период. Посебно када се ради о монашком путу и монашком крсту.
Желим на нешто да Вас подсетим. Вероватно да сте имали прилике да то чујете, али није на одмет да се подсетимо. У једном приватном разговору који је забележен измађу Светог Владике Николаја са једним својим пријатељем, пријатељ га је питао: “Који је највећи српски грех?”. У тој забелешци стоји да се Владика замислио шта би то могло да буде. “Постоји заиста један грех, који сви Срби понављају из генерације у генерацију, који је можда највећи грех, а то је нестрпљење.” Ми смо Срби нестрпљиви у већини случајева, хтели бисмо све брзо, хтели бисмо све одмах и хтели бисмо да се све то некако брзо заврши и одатле произилази она пословица: “Већина Срба би врло радо умрла за Христа, страдала за Христа, али да ће се тешко баш већ наћи неко да живи за Христа.” То питање је мало тешко или рекао бих отрежњујуће – да ли смо ми спремни да живимо за Христа.
Педесет година монашког пута је цео живот и то итекако дугачак живот. Педесет година монашког труда, педесет година истрајности није нимало лако. Владика Николај каже да насупрот нестрпљењу, не стоји стрпљење, него стоји мудрост. Нестрпљење је суштина греха и супштина је заправо у томе да човек изражава став да све може сам, да му не треба нико. Све то што може брзо ће завршити, једноставно да је спреман то да уради, а насупрот нестрпљењу стоји животна и Божија мудрост да трпимо и оно што није за трпљење – да будемо свесни да не можемо све да знамо и да истрајавамо на Христовом путу.
Педесет година истрајавања у монашком подвигу на Христовом путу јесте нешто што је апсолутно вредно сваке похвале. Ми свештеници, монаси и народ верни шумадијске епархије желимо нашем Епископу још много година монашког труда, трпљења, истрајавања и пре свега молитве, онако како га је Господ крепио педесет година да га још на много година укрепљује и води да би правилно управљао речју Христове Истине.
На крају, честитајући вам још једном храмовну славу, празник, једино што још могу да кажем Епископу је: “Многаја љета”. Амин.
