Певницу је водила и богоумилним гласом одговарала мати Тавита, игуманија манастира Липар са својим сестринством.

Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља Преосвећени Владика је поучио окупљени народ рекавши да смо се окупили да замолимо Бога да нам буде милостив јер без милости Божије не бисмо могли да будемо спашени. Зато је милост Божија присутна свуда на земљи, као и сам Бог, а посебно је присутан тамо где се Богу служи, где се Богу поје, где се Бог слави и где се Бог слуша. Немамо ни једно такво место као што је храм Божији и као што је Божанствена Литургија.

Милост Божија је велика, али не треба се превише ослаљати на њу. Ми требамо као цар Давид, који је испевао најлепши покајнички псалам, познатији као 50. псалам, да осетимо свој пад и да увидимо да се сами не можемо подићи, већ она рука која нас је створила, та рука нам једина може помоћи да се подигнемо. То је могуће само вером у Бога, покајањем и смирењем. Смирење налазимо у томе када служимо Богу и другима.

О свему овоме можемо да прочитамо у Светом Писму. Оно се не чита без удубљивања. Мудри апостол Павле каже да је Свето Писмо богонадахнуто, корисно за учење, за исправку, за праведност.

Свети Јустин Ћелијски, кога данас прослављамо, је живео живот прожет Јеванђељем. У разговору је прво упућивао на Свето Писмо па је тек онда давао поуку и савете. Он је написао и књигу „Како треба читати Свето Писмо“ на основу проживљеног, јер је живео Светим Писмом. Ако живимо по Јеванђељу онда ћемо лако видети ко смо, шта смо и какви смо. Проверавати себе без Јеванђеља одводи у гордост, у сујету, а кад се проверавамо Јеванђељем и Црквом онда мењамо нешто у себи и код себе. Борба са собом је велика борба. Гордост нас тера да будемо окренути себи и да служимо себи, а Христос је рекао да није дошао да му служе него да послужи. Ми се устручавамо да послужимо другоме у било чему и гледамо да то неко други учини. Док не послужимо другоме, неће ни Бог нама послужити на наше спасење. Зато када живимо по Јеванђељу ми решавамо и личне и међуљудске односе. Тамо где се Јеванђеље не поштује, не ишчитава и не живи, тамо је хаос.

Христос је рекао да што не желимо себи не чинимо ни другоме. У овој реченици је сажето цело Јеванђеље. Не може човек да повреди другога, а да прво не повреди себе јер је изашао из контекста Јеванђеља. Што више другоме чинимо добро и што му више послужимо, све нам се то враћа као што се и зло враћа. До Бога се долази преко другога, а не преко себе. Ми до Бога долазимо кроз заједницу, а никако као јединка. Заједница је Црква Христова, Тело Христово и зато је Црква темељ спасења за онога који слуша Цркву и који живи како Црква каже.

Ако све то испунимо, онда задобијамо благодети Царства Небеског у коме влада ред, мир и послушност. Послушност је најбоље исказана у самој Светој Тројици. Послушност човека оплемењује да чини добро дело и да примени на себи речи Божије. У непослушности је издвојеност, а свака издвојеност је опасност за човека. Пастир је спреман да живот свој да за своју овцу и за бесловесно стадо, а шта да кажемо ми као словесно стадо Христово? Ми имамо Пастира, Господа нашега Исуса Христа, али џаба ако Га не слушамо. Када човек има Бога уз себе он нема чега да се плаши, а када Га нема, свега се плаши. Човек је стално у опасности, али нас Христос храбри. Један једини услов да прихватимо речи Христове и да се не бојимо је да верујемо у Бога и да живимо том вером, да бар један мали део спроведемо у дело. Ако човек не изгуби веру, упркос бурама живота, Бог га награђује. Најсветлији пример је праведни Јов. Када човек изгуби веру у Бога, он изгуби и поверење и у Бога и у другога и изгуби и наду. Онда остаје само очајање. У очајању се прво појави страх који човек потискује својим егом и настаје збуњеност и страх срца. Наше срце се онда плаши света, јер свет у злу лежи, плаши се зла у свету, плаши се људи, смрти, греха, мржње, лажне љубави, злих мисли и осећања. Овим страховима затрпавамо своју савест и губимо све. Наше срце се плаши јер је ослабила вера и поверење и зато што је срце слабо, а сувише осећа и много види и зна.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Лек од свега овога је вера у Бога, односно вера у Богочовека. Вера човека испуњава јер човек вером усељава Бога у себе. Вера нам помаже да се ослободимо себе самих. Све док човек не ослободи себе од себе, нема где да уђе Бог, а Бог неће да уђе у наше срце на силу. Бог је створио све добро, а човек је то пореметио. Смрт је ушла кроз човека у свет. И ту је Бог показао милост родивши се у телу и показавши да је људска природа одређена за вечност.

Светој Чаши приступио је велики број верника. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач у част Светог Јустина по коме је своје монашко име добио сабрат манастира Саринац, отац Јустин. Након Свете Литургије отац Јустин је позвао све окупљене на трпезу љубави.

Горан Јовановић, јереј