Чтецирао је Владан Степовић док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.

Попрочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јовансе обратио верном народу:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре! Васкрсењем је побеђена смрт, зато што је Господ својом смрћу умртвио смрт. Васкрсењем је враћена радост роду људском, и то она радост, коју нико човеку хришћанину не може да одузме осим ако је он сам не одузме не веровањем у Васкрсење Христово и у своје васкрсење. Зато је Васкрсење Христово темељ наше вере. Немамо ли тога темеља, нама све пропада у животу, пропада овај живот, али пропада и онај вечни живот. Ако немамо вере у Васкрсење Христово и ако Васкрсење Христово није темељ наше вере, онда шта то ми чекамо, кога то очекујемо? Зато ми на крају нашег Символа вере исповедамо: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. То је смисао хришћанског живота, да ишчекујемо долазак Христов, када ће судити и живима и мртвима и када ће мртви васкрснути, када ће они који су умрли са вером у Христа васкрснути на живот вечни, на живот са Богом у Царству небеском са Светима. Васкрснуће и они који не верују и који су умрли, а нису веровали у Васкрсење Христово, али њихов живот неће бити са Богом. Њихов живот се неће састојати у томе да гледају лице Божије и да се радују”.

У наставку беседе Преосвећени владика Јован је рекао:

“Човек може у животу да постигне много више само ако верује у Бога и да оном који верује у Бога Бог даје моћ, силу, снагу, смирење и остале хришћанске врлине и још овде и сада почиње да осећа Царство небеско које је у нама. Осећање Царства небеског је у радости што је Бог у нама и што смо ми са Богом. Човек који осећа да је Бог у њему, и радост Божија у њему, он се заиста и труди да задобије Бога. Бог се само задобија кроз веру. Бог се усељава у човека кроз веру и уз послушност према Светој заједници од оног момента како смо крштени, од оног момента како смо ушли у Цркву. Зато у Цркви треба да постоји ред. Сваки онај хришћанин који се покорава том реду и поретку, он је у Цркви и Црква је са њим, а и Бог је са њим. Где је Бог, тамо је Црква – где је Црква, тамо је Бог. Не можемо да одвојимо једно од другога. Ако Христа одвојимо од Цркве, он није Христос и Цркву ако одвојимо од Христа, онда то није Црква. Ја и ти нисмо Црква, уколико не доприносимо том реду и поретку. Црквом управља Дух Свети. Зато Дух Свети свакога поставља на своје место, једне за апостоле, друге за пророке, треће за учитеље. Сваки човек који није свестан где га је Бог поставио, тражи нешто веће. Докле год мислимо да смо ми за оно веће, изгубићемо и оно што имамо. Зато је управо учење Цркве и Светих Отаца да је Васкрсење Христово темељ наше вере и радости над тугом и нашом муком. Радост Васкрсења не бива без Крста, који је пројава савршене љубави Божије. Ничим нас Бог није пригрлио себи него ли преко Његове крсне жртве, којом се жртвовао ради нас и нашега спасења. ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јован, 15,13). Тако каже Господ, браћо и сестре, а ми смо управо пријатељи Божији кад се трудимо и живимо по вољи Божијој и његовим заповестима.

Данас наша Црква слави Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова – Великог Богослова. Из јеванђеља ми видимо и сазнајемо да је он био управо љубљени ученик Христов. То је онај ученик, који је једини са Пресветом Богородицом и неколико жена миросносица био под крстом. Они су једини остали да посведоче шта се то догодило када је Господ био разапет. У распећу Христовом видимо сав космос, видимо све оно што је настало од како је Бог створио Небо и Земљу и до свршетка света. Када је Господ разапет, Сунце је помрачено, Месец је своју светлост изгубио, звезде падају са неба, земља се тресе, гробови се отварају, мртви устају. Догодила се највећа парусија света. И поред тога што је човек видео, он је остао слеп у својој гордости и сујети, и није извукао поуку да на крсту није разапет обичан човек већ Бог. Бог љубави. Господ је показао, својим распећем, да је то наш пут у овом животу, да ћемо бити стално на распећу. Јер ако себе не распињемо него себи угађамо, онда како ћемо сагледати свој грех. Свети Јован Богослов је тај ученик који је био на Тавору приликом Преображења Христовог. Присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове, уверивши се у васкрсење и пре Христовог Васкрсења. Све што је видео се у њему слагало и повећавала се љубав према Христу и зато је апостол Јован био сав саткан од љубави, како кажу свети Оци. Из те љубави према Христу, Свети апостол Јован написао је четврто Јеванђељеи предивне три његове посланице. С`правом је он назван Апостол љубави. Јер његово Јеванђеље и посланице говоре о љубави. Зато он и каже да само онај који је задобио љубав, задобио је Бога. Јер је Бог Љубав, а онај који је отуђен од љубави, отуђен је и од Бога. Овде се ми спотичемо, браћо и сестре. Волим само онога који мене воли, а нећу да волим онога који ми указује на моју грешку.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Даље нам данашње Јеванђеље каже да је љубав та која претеже разуму и превазилази наше поимање да је то управо љубав Христова. Зато се каже да ће и вера и нада нестати али љубав никад не престаје. Човек који се удостоји да гледа лице Божије, он заиста пребива у тој непрестаној љубави. Љубав се не задобија на Небу већ овде, да би се остварила на Небу. Без љубави човек је без Божанске садржине, без своје бесмртне вредности. Љубав је оно чиме човек вреди. Љубав је двосмерна, јер ако није она се гаси. Бог од нас тражи да, на Његову Божанску љубав, одговоримо нашом људском љубављу. Љубави нема без жртве. Зато је Бог и жртвовао Себе због нас. Да нам докаже и покаже колико нас воли.

Нека нам Господ, молитвама Светог апостола и јеванђелисте Јована кога данас наша Црква слави, помогне да живимо у вери у Бога, у љубави према Богу и љубави једни према другима”.

Ђакон Саша Павловић