На крају богослужења беседом се обратио прота Зоран, који је говорио о животу и подвизима свегог великомученика Георгија. Истакао је да је свети Георгије оставио сва земаљска добра и није жалио и свој живот да положи зарад Васкрслог Господа Који га је прославио и нама га показује као пример трпљења, јер “ко претрпи до краја, тај ће се спасти”.

Сутра дан, на сам дан празновања светог великомученика Георгија верни народ је од раног јутра испунио храм и порту храма. Посебна радост и част за нашу парохију била је посета високопречасног оца Милана Бороте, који је началствао Светом Литургијом уз саслужење домаћина протојереја Срђана П. Тешића.

Литургијско сабрање својим присуством увеличала је високопреподобна игуманија манастира Дивостина мати Анастасија са сестринством. По прочитаном јеванђелском зачалу сабранима се бираним речима беседе обратио прота Милан Борота, који нам је најпре у кратким цртама представио живот и страдања светог Георгија, а потом говорио о љубави Божијој коју треба да гајимо у својим срцима зарад сопственог спасења. Истакао је улогу мајке у васпитању сваког детета, јер је свети Георгије у раној младости остао без оца, али је његова мајка имала снагу оба родитеља чиме је надоместила празнину очинске фигуре. Тако данашње мајке имају велику одговорност пред Богом у васпитању деце.

Посебно радује да је велики број верника на позив свештеника “са страхом Божијим и вером и љубављу приступите”, приступио Светој Чаши.

По заамвоној молитви уследио је литијски трократни опход око храма, а потом и освећење славских знамења, које је ове године у част и славу свегог Георгија, а за добробит својих сродника и свих парохија богом чуване парохије шумаричке принела породица Вељовић.

Колач за идућу годину са великом радошћу и благидарношћу преузела је породица Недељковић. Прота Милан Борота је по отпусту честитао славу храма домаћинима са жељом да прота Срђан још дуго слави и окупља народ у овом новоизграђеном храму, који сија Небеском лепотом.

На крају сабранима се захвалио служашчи храма прота Срђан за несебичну љубав који верници имају за своју лађу спасења и зато што и у најтежим тренуцима људи нису напуштали храм него су имали вере и остајали су у својој барци спасења.