Улазећи у Страсну Седмицу, где нам Свети Јеванђелист и Апостол Матеј говори о Христовој проповеди испред јерусалимског храма, где је Господ говорио о Другом и славном Доласку своме, Преосвећени Владика Јован протумачио је прочитани одељак Светога Писма: “Ево нас у страдалној недељи, иако цео Ваксршњи пост Црква нам говори о страдању Христовом, шта је то Господ претрпео, не ради себе него ради нас, да би нас спасао, кроз то богослужење као што рекох, Црква нас подсећа, ове недеље, посебно истиче, најважније оне детаље које су записани у Јеванђељу. Црква нас опомиње на још јачи пост, јаче саосећање, и доживљавање или боље речено да покушамо кроз молитву и смирење да преживљавамо страдање Христово. Дакле, како нам саопштава свети Јеванђелист Матеј, у овај дан, Велики Уторак, каже нам како је Господ Исус Христос провео то јутро у синагоги. Ту је проповедао. Ту је наговештавао своје страдање, ту је Господ опомињао, и књижевнике и фарисеје. Али ови су то схватили као прекор, да их Господ опомиње, да су говори његови, уперени против њих, и зато гледају како да га убију, али се бојаху народа. Ког народа? Народа који је ишао за Христом, и хранио се Христом. Господ је, како је рекао, најчешће је говорио у причама, да би га тај народ лакше разумео. Ево тих прича Јеванђелских, и имамо дивну поуку о мудрим и лудим девојкама. О томе смо овде чули, и Црква нас поучном причом, жели подстакнути. Девојке су биле заспале, али Црква нам говори да не смемо да се предамо том греховном сну немара. Ког немара? Дочек Господа Христа. Ми не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи, не смемо пасти у тај сан немара, већ у нашем подвигу, молитви, покајању не смемо да заборавимо да ће Господ једног дана доћи. То је оно што се ми молимо, јер ако Господ не дође, узалуд ће нам бити све што учинимо на овој земљи. Он долази да награди оне који будно живе, ишчекујући дан Господњи. Чиме ће наградити те људе? Царством Небеским. Зато је тај догађај важан? Да га се сећамо. Треба да се потрудимо да живећи у овом свету, ми уствари не припадамо овом свету. Господ нас је послао у овај свет, и у ово време да као хришћани посведочимо веру у Бога. Да посведочимо веру у Бога, веру у загробни живот, да се сећамо душе своје. Да у ту душу своју, као ових пет мудрих девојака, улијемо уље милосрђа, љубави, вере, уље наде, јер без тога нећемо моћи изаћи пред Господа. Милосрђе, вера, нада, љубав, то је браћо и сестре како кажу оци веће од девствености. Јер шта човеку вреди да је девствен ако нема ових врлина? Он ће да се поведе па ће да каже: ја сам девствен, ја сам чист. Шта прати твоју чистоту твоју и моју? Па дела, дела милосрђа браћо и сестре, дела љубави. Христос је у данашњем Јеванђељу, да га Црква назива својим жеником. Будући женик Цркве Христове, Он је женик наших душа. Шта невеста ишчекује када треба да се сретне са својим женихом? Тај тренутак, па се спрема, да се тај сусрет са својим жеником, да се он ствара из божанске љубави. Зато браћо и сестре, треба да се припремамо за тај сусрет са женихом Христом, да га ишчекујемо да не заспимо у греховној смрти, да не мислимо: има времена. Време је браћо и сестре у Божијој руци. Ми не знамо када је наше време одласка, али Црква нас опомиње да стално треба да ишчекујемо тај Дан, а пред Христа треба изаћи са нечим. Нећемо изаћи са знањем, имањем, него са делима. Зато нам и Јеванђеље каже да ћемо са делима нашим се оправдати, да ћемо са делима нашим осудити. Дакле, браћо и сестре, да чувајући себе у чистоти, да ту чистоту треба да прате наша дела милосрђа. За све нам ово треба, оно што нам Пост говори, покајање. А ви боље то знате од мене, много дефиниција има за покајање. Усудио бих се да кажем, да је покајање лек за прегрешења наша, победа над безакоњем нашим, оружје против ђавола. Покајање је нада у спасење, победа над очајањем. Нема греха којег нама Бог неће опростити, ако се искрено не покајемо. Не оно лицемерно, кајем се а настављам даље. Покајањем се нама отварају небеса и ми улазимо у Рај, тамо где је Спаситељ где је дошао управо на свет, да тог грешног човека који је окренуо леђа Богу, да га врати у очинско наручје, да нас врати Себи, и у Рај. Шта би човек могао да каже шта је покајање? Покајање је повратак човека Богу. То је окретање, ума од мрака греха, и окретање према светлости Христовој. Ми смо на овом богослужењу казали: Светлост Христова просвећује све. Христова светлост је та која разгони мрак греха нашега. Зато, и Васкрсење Христово, кажемо да је то најсветлији дан. Да се помолимо Богу, да нам Господ помогне, да ових неколико дана, пред тај велики празник Васкрсења Христовога, да га дочекамо са мало више преслишавања себе, а не других, са мало више молитве, подвига, и поста, да би управо могли да чујемо оне Христове речи: Уђи у радост Господа свога.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Преосвећени је на крају истакао дарове, које има сваки хришћанин у већој или мањој мери: “Данашње Јеванђеље нам говори о оним даровима Божијим, и то нас опомиње ова недеља да размислимо како поступамо са даровима Божијим, а нема човека без дарова Божијих. Те дарове које нам Бог даје не даје само ради нас, да би се ми користили него да их умножавамо и да би кроз то умножавање делили дарове другима. Ова недеља нас посебно опомиње да не закопамо тај дар као што је онај човек закопао зато што му је Господ дао један дар. Тај човек је себе прогласио праведнијим од Бога, да је он уствари тај који боље зна шта коме треба дати, уместо да са тим једним... мало ти је дато па се мало и потруди. Зато нека нам Господ помогне да се не нађемо тамо, на оној страни, да закопавамо своје дарове, него ако не можемо да их умножимо, барем да их очувамо, а Господ ће наш труд, знати како да нас награди да би управо ми чули оно што рекох: Слуго добри и верни, у маломе си ми био веран, над многих ћу те поставити. Ако човек није веран у малом, неће никада ни добити велико, а и кад добије неће знати шта да ради са њиме. Биће му на пропаст а не на спасење, јер мисли да је он способнији и да треба више да му се да. Треба другоме давати да би и ми од тога давања имали корист. Бог вас благословио”.

ђакон Александар Ђорђевић