Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, чтец Илија Арсенијевић, Миломир Стефановић и Андрија Стефановић.

По прочитаном Јеванђељу по Марку, по благослову Преосвећеног, беседу је произнео ректор богословије отац Зоран Крстић: “Данашња недеља је средопосна. У овим недељама нам Црква истиче два стуба монаштва, данас светог Јована Лествичника, а следеће недеље ће то бити света Марија Египћанка. На животу светог Јована и на примеру свете Марије вековима су се поучавали и узимали као пример и монаси и лаици, више од петнаест векова. И можда кад год неко помисли који је то најзачајнији спис за наше аскетско предање, вероватно ће му на ум пасти Лествица светог Јована Лествичника. Дакле, толико је то дело од самога почетка значајно и популарно да сигурно не постоји монах који није прочитао Лествицу. И тако је већ петнаест векова. Свети Јован Лествичник је савременик манастира у којем је доцније у старости био игуман. То је манастир Свете Катарине на синајског гори којег је подигао цар Јустинијан. Негде пет стотина двадесет и пете године започета је градња манастира, односно манастир је био већ завршен, и у то негде време родио се свети Јован Лествичник. Са својих шеснаест година је отишао у манастир на Синају, и првих двадесет година провео је као искушеник и послушник једног тамошњег старца. Када се старац упокојио свети Јован Лествичник отишао је у испосницу недалеко од манастира и провео је четрдесет година живећи у испосници. После тих четрдесет година вратио се у манастир, и ту је негде око шестстоте године изабран за игумана синајског манастира. Како је настала његова Лествица? Игуман суседног рајитског манастира је у једном моменту затражио од Јована да му напише нешто о животу монаха колико је свети Јован уложио себе у подвиг и у монашки живот. У том периоду подвига ван манастира, сви су и палестински и египатски монаси знали за подвиг светог Јована и он је уживао велики углед. Из тог разлога њему су се обратили да напише упутства за монашки живот и он је то учинио. Своје дело је назвао Лествица, зато што је требало да се монах и сваки лаик успиње током свог живота на небо. Назив је настао по оном сну Јаковљевом који је видео лествицу која је учвршћена на земљи а крај јој је на небу, по којој анђели силазе и успињу се горе и доле. Прва лествица јесте одрицање од света, тако је свети Јован назвао тај први ступањ. Последњи тридесети јесте тријада врлина: вере, наде и љубави. Свети Јован је означио тридесет степеница и тридесет лествица успињања на небо, и како се то у оно време сматрало, као што је Господ са тридесет година крштен, тридесет година је узимано за потпуну човекову зрелост. Тако исто када монах пређе тридесет ступњева те лествице онда је зрео за Господа. Браћо и сестре, претпостављам да нећу погрешити да сви ми волимо манастире и монахе генерално. И некако сви ми очекујемо повиг, очекујемо да све ово о чему сам говорио да припада њима и само њима, а ми који смо у свету и не морамо можда тако да размишљамо.

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

Сваког дана у нашем календару ми имамо некога кога славимо. Житија светих и светитељи јесу примери за подражавање, Црква их због тога и истиче, не би ли их чувши њихово житије, верни почели да их следе. Да сада размислимо мало, да ли има то некакве везе са узорима и животним идолима? Када би питали млађе ко су им животни идоли? Да ли би некоме пало на памет да каже: свети Јован Лествичник, Свети Георгије? Шта се то толико променило па су некада се људи учили на житијима тих људи, а данас, замислите како би се наше дете изгледало у очима друге деце када би рекло да је њему узор Свети Георгије у његовом животу? Вероватно би било исмејано од остале деце? Коме је данас свети Георгије узор? То много говори о нашим животним циљевима. Ако нам циљеви нису светитељи, шта је онда наш животни циљ? Ако нам циљ није задобијање вечнога живота и Царство Небеско, шта је онда животни циљ? То је разделница између света и Цркве. И ми лаици и свештеници који живимо у свету смо на истој страни као и монаси. Другим речима није монашки подвиг другачији од нашег подвига у свету. То је исти пут, можда на том монашком путу има више оштрине, и силине, али је то исти пут. И понекад се нама чини да када људи говоре о монасима и манастиру, као да бисмо сви ми желели, да убројим и себе ту, да се монаси моле уместо нас, да се монаси подвизавају уместо нас, а да ми будемо свесни да живимо тога, да измислимо сва могућа оправдања, али да нам је драго да одемо у манастир, да нам се свиђа тај начин живота али да нисмо ми за то. Другим речима да нашу побожност делегирамо другоме, и да га подржимо у подвизима, али да кажемо дражи нам је филмски глумац за подражавање него свети Јован Лествичник. Ту постоји разделница, и то је оно где морамо добро да размислимо: шта хоћемо и који су нам циљеви? Ту се ми одређујемо. Да ли нам је животни циљ и где су лествице, куда воде те лествице или нас занима нешто сасвим друго. Прва лествица јесте одрицање од света, и то су сви идеали и жеље. Тако се почиње хришћански живот. Сав подвиг се састоји у задобијању љубави Божије. Свети Јован говори да су два разлога због којих неко одлази у манастир: или због мноштва грехова, или због љубави према Господу. А то може да буде један разлог, два су разлога због којих и ми крећемо на великопосни пут: или због мноштва многих грехова, или због велике љубави према Господу, или то двоје заједно. Ето то је оно на чему почива хришћански живот. Свест о греховима са једне стране, а са друге стране велика љубав према Господу. На тим стварима почива подвиг. Све оно што се базира на свести о нашем греху, и на љубави према Господу јесте подвиг. Немојмо себе потцењивати, можда су подвизи другачији, од оних у манастиру, свако дело и мисао заснована на љубави према Господу јесте подвиг. То што се ви дошли јутрос овде јесте подвиг, и то не треба да занемарујемо нити заборављамо. Можда би вам лепше било да сте седели на овом сунцу, пили кафу, разговарали са пријатељима, то што сте овде јесте ваш подвиг и изражај ваше љубави према Господу. Исти је то пут, и исти подвиг, онај је већи и силнији, али сигурно и овај урачунава Господ и гледа. Тиме бих завршио. Да да Бог да завршимо овај пут Великог Поста, узимајући као узор овде две кључне личности нашег аскетског предања, а то су свети Јован Лествичник и света Марија Египћанка. Живи били. Амин”.

У наставку Литургије, многобројни верници причестили су се светим и животворним Тајнама Христовим. По завршетку божанске службе, Преосвећени је благословио верни народ поделивши им иконице. Испред храма Преосвећени са верним народом је овековечио своју архијерејску посету једним светлописом.

ђакон Александар Ђорђевић