У својој богонадахнутој беседи, Његово Преосвештенство Г.Јован рекао је да је пост благослов Божји, заповест Божија, и када човек истински пости, када пости онако како то Црква прописује, како кажу Свети Оци, и када је пост спојен са молитвом, онда је човек заиста у благослову Божијем и са благословом Божјим. Пост треба да нас уведе у мењање начина живота, односно пост треба да нас подсећа на покајање на првом, месту, а покајање није ништа друго до промена начина живота. Човек који сматра да нема потребе да се мења јесте у једној тешкој заблуди. Јер, коме то није потребна промена, коме није потребно покајање, коме не треба да се мења у Богу, односно да се покаје? Све то не можемо без поста и не можемо без молитве. Толико је дејство благодати Духа Светога у посту и у молитви, што је и потврдио сам Господ наш Исус Христос рекавши да се род ђаволски једино изгони постом и молитвом. Али, ни поста, ни молитве нема без смирења и без искреног покајања. Зато када човек пости, а пост значи уздржавање, човек се уздржава да не чини, оно што кажу, да не украде оно што му је на домак руке, него се уздржава, и тада, тог тренутка у човеку настаје борба. Настаје борба духовна, од онога што човек жели и хоће. И баш ту треба да се ограничи, да не осуђује другога кога је осуђивао, да се ограничи да не чини зло које је чинио. Није лако одрећи се тих лоших навика, али није лако ономе који мисли да све то може да уради без поста и молитве, који мисли да тога може да се одрекне без благодати Божије, без силе Божје, без помоћи Божје.
Пост освећује цело човеково биће, и тада биће човеково жуди за Богом. Тада се у човеку јавља и потреба за постом и за молитвом.А пост користи и души и телу уколико пост примамо као благослов, као дар. Када човек прими пост као дар послушности онда он жели још више да се удостоји да што више пости и да се што више и моли. Пост треба да нам помогне да се приближимо Богу, пост треба да нас смирава како бисмо осетили потребу за исповешћу, за покајањем, за причешћем. Сам смисао поста јесте да се кроз пост чисте и душа и тело, и пост треба да нас побуди, посебно у овим посним данима, да нас побуди да појачамо будност над собом и појачамо контролу над собом. Јер човек без контоле јесте човек без Бога, без страха Божијега у себи. Човек без контроле ради све оно што га његови нагони гоне. И зато посебно у току поста треба да појачамо пост, молитву, добре врлине, да мало више читамо Свето Писмо, да мало више читамо Свете Оце, и тада ће нам бити много лакше да у своме животу пребродимо све патње и искушења, јер ћемо видети на примеру Светих Отаца како су и они преброђавали, јер су и они имали велика искушења, муке и патње, али су нашли Бога и Бога уселили у себе. Богом су живели, Богом су мислили, са Богом разговарали. Пост треба да нас подсети и на што чешће причешћивање, да би тако, кроз Свето Причешће, кроз Свету Тајну покајања и исповести, кроз доброчинства, кроз молитву и пост, размишљали како да се што више духовно оперемо, да би што присније могли да приступимо празнику Васкрсења Христовог. Јер уколико то не будемо чинили онда ће нам и Васкрс проћи као и свака друга недеља или као и сваки други празник. Пост треба да нам донесе радост, јер смо кроз пост колико-толико очистили себе, и као такви треба што чистији да приступимо великој Тајни Васкрсења Христовог.

Нама је увек потребна милост Божја, нама је увек потребна помоћ Божја, искушења су велика, невоље су велике, али ко је са Богом, и са ким је Бог, он све лакше преброђује. Због тога нас пост истовремено уводи у Истину, а Истина је једна. И када се човек у Истини Божијој учврсти, онда он неће да се служи обманама и лажима. Пост треба да у нама пробуди побуну притив нас самих, да се побунимо против оног грешног човека у нама који нам стално намеће да се служимо неистином уместо истином, да нас побуди да се ослободимо старога грешнога човека. Јер док човек не свуче са себе старог огреховљеног човека он неће моћи да се обуче у новога, тј не може да се обуче у Христа, не може јер грех удаљава човека од Бога, и тада се човек удаљава од свега онога што је Божанско, удаљава се и од својих најмилијих, својих најрођенијих. Грех ставља препреку не само између нас и Бога, већ и између нас и наших најрођенијих. Грех није ништа друго до отуђење, није ништа дриго до хлађење нашег срца. О свему овоме треба мало више да поразмишљамо у овим данима поста, поста који у нама треба да побуди да се успротивимо нашим ружним мислима, ружним речима, гресима.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Нека би нам Господ дао нам овај пост буде пост радости. А човек праву радост доживљава онда када се у њега усели Бог. Бог је права радост, јер све ове наше радости, овоземаљске радости јесу краткотрајне. Нека нам Господ подари да у овом посту ојачамо у подвигу, а подвиг јесте одрицање грешног човека, да се одрекнемо свега онога што је ружно. Зато се молимо Господу да нам помогне да постимо и да се кајамо, јер потребно нам је покајање. Покајања никада није много, као што ни добра никада много нема. Нека сте срећни и Богом благословени”, закључио је Епископ Јован.

При крају Свете Литургије причестили су се сви присутни свештеници, као и мноштво верника овога краја.

Након богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је протонамесник Горан Лукић прочитао реферат на тему “Да се на Њему прослави Име Божје”. Рад је ове године писао ђакон Филип Јовановић, који из здравствених разлога није могао да присуствује. Након причитаног реферата који је наш Епископ похвалио као добро написан, одржана је плодна дискусија пропраћена бројним питањима и коментарима.

На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је за све присутне припремио протонамесник Горан Јеремић, старешина храма у Сибници.

вероучитељ Бојан Миленовић