УСНУО У ГОСПОДУ ПРОТОЈЕРЕЈ СВЕТОМИР ПЕТРОВИЋ (1935-2021)

УСНУО У ГОСПОДУ ПРОТОЈЕРЕЈ СВЕТОМИР ПЕТРОВИЋ (1935-2021)

Свештеник Светомир Петровић рођен је 18. јуна 1935. године у Драгову од оца Станисава и мајке Стојане. Основну школу завршио у родном месту, а нижу гимназију у Белушићу. Петоразредну Богословију (I коло) завршио је 1956. у Призрену.

Војни рок (2 године) служио је у Вировитици, а затим се жени са Ранком. Рукоположен је у чин ђакона 2. децембра, а у чин свештеника 4. децембра 1958. године у Саборном храму у Крагујевцу од епископа Валеријана. Постављен је за пароха белосавачког у храму С ветих Петра и Павла у Јагњилу. За време његовог службовања озидана је звонара и доведена струја у Цркву.

Године 1971. премештен је за пароха у Грошници и постављен за старешину храма. За време његовог службовања подигнута је црквена кућа у Грошници.

Године 1978. премештен је за пароха белошевачког при Старој цркви, по пензионисању проте Предислава Миливојевића. Био је члан одбора за изградњу цркве на Бозману 1984. године.

Године 1985. постављен је за опслуживача парохије доњосабаначке и тада подиже црквену кућу на Липару.

Године 1989. освећен је темељ за нову цркву у Белошевцу. Постављен је за старешину храма у Белошевцу. Освећење храма у Белошевцу 14. јула 1998. године извршили су епископи шумадијски Сава и браничевски Игњатије. Отац Света је том приликом одликован протојерејским чином. Умировљен је 1. јануара 1999. године.

Последње три године свог овоземаљског живота, услед нарушеног здравља, провео је у кругу своје породице. Преминуо је 17. марта 2021. године од последица вируса Ковид 19 у Клиничком болничком центру у Крагујевац.

Сахрањен је 19. марта 2021. године на Бозман гробљу у алеји свештеника.

Опело оцу Свети служио је протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, који га је и наследио на парохији белошевачкој, уз саслужење више свештеника и ђакона Шумадијске епархије. На опелу “чика Свете”, како су га многи звали, бираним речима опростио се његов парохијски свештеник Рашко Стјепановић, који је истакао његов предан рад у парохијском животу и његово велико залагање у изградњи храма Светог кнеза Лазара у Белошевцу. На крају своје бесед отац Рашко је у своје лично име и у име браће свештеника упутио речи подршке његовој породици, посебно протиници Ранки, која је такође оболела од Ковида 19 и пожелео јој брз опоравак, а проти Свети вечни покој и мир у Господу, онај мир који је отац Света проповедао целог свог живота.

ВЕЧАН ПОМЕН И ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

Јереј Рашко Стјепановић