За певницом су певали “Србски православни појци” из Београда.

Владика је после прочитаног Јеванђеља одржао беседу: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, за два дана почиње пост. Пост би требао у нама да побуди молитву. Онај који пости и који се моли, по речима Светих Отаца, тај ће достићи велика добра. На која то добра мисле Свети Оци? На добро нашег спасења, за наш вечни живот. Зато пост без молитве нема неке велике сврхе. И зато пост подстиче молитву, а молитва подстиче човека на пост. Пост треба да нас подстакне и на покајање, а то значи на промену, на измену начина живота. Боље речено, да свој грешни живот управимо животу ка Христу. Пост треба да нас подстакне или подстиче на исповест. Другим речима, да проверавамо сами себе, да преиспитамо себе. А када нас пост подстакне на исповест онда заиста почињемо да се кајемо. А човек има за шта да се каје. Нема човека без греха. Сваки грех започиње у мислима нашим и ако човек не сасече мисли своје онда ће те мисли да му се преточе у речи, а ако и речи не сасече, онда од речи дође до дела. Свето Писмо нас учи да све покушамо да сасечемо у корену да се, што би рекао наш народ “нешто не излеже”. Зато заиста, пост треба да нас подстакне такође на добра дела. На првом месту на милосрђе. Данашње Јевањђеље које смо чули, опет нас опомиње да пазимо и како милосрђе чинимо и зашто и због чега га чинимо. Зато Господ у данашњем Јеванђељу, каже својим ученицима, да пазе да своју милостињу не чине пред људима да их они виде јер немају плате пред Господом, немају награде. Зашто је овако Господ рекао ученицима? Па зато што је Он пре свега своје ученике довео до љубави. До љубави као највеће врлине. Господ сада поред тога у исто време говори и о сујети. Говори о сујети која се прикрива, нашим добрим делима. Зато Господ каже пазите како милостињу чините. Јер врлина, ма како била велика, губи своју вредност ако је спојена са сујетом, славољубљем и на првом месту са гордошћу. Имамо ми људи који заиста чине добра дела и хвала Богу што чине. Питање је само како, када и зашто чине добра дела? Неко ће чнитити добро дело другима, поготово онима који њему одговарају управо да би га ти људи хвалили да би га славили, да би га величали, узносили. Међутим, све то губи своју намену ако та добра дела нису ради Бога и ради наших грехова да би Бога умилостивили. И зато је нама, потребна милост јер се ми милошћу Божијом спашавамо. А то говори колико се молимо и колико постимо. Све је то мало за наше спасење и ми се не можемо толико поуздати у то него да се поуздамо у милост Божију. Зато је наша непрестана потреба и позвани смо да управо свима чинимо добра дела без изузетка. Не само пријатељима и не само онима који нас воле да би нас због тога хвалили него и да чинимо добра дела и непријатељима. То је хришћанска љубав да волимо и оне који нас не воле. Дакле, нама је потребна та милост Божија, јер опет ће рећи Свети Оци, ако све друге врлине доводе до врата раја, врлина милостиње отвара та врата. Она отвара врата и зато, браћо и сестре, под милостињом шта треба разумети? Па свако праведно и добро дело. Сва она дела која су христолика, која у нашем добром делу имају Христа. Зато ако у нашем добру нема Христа, нема много користи. Спаситељ не забрањује чинити добра дела људима, али забрањује да их чинимо из своје сујете. Зато Бог, опет да се позовем на Свете Оце које данас славимо, кажњава оне или награђује не само наше дело, већ и нашу намеру. Нагрдиће нашу намеру ако је она добра, али ће је казнити ако она није усмерена на Бога. Господ данас каже да када дајеш милостињу не буди као лицемер да то чиниш ради своје славе. Него гледај да ли може да заборавиш на то добро дело које си учинио. Зато људи ако некоме човеку учини добро дело а тај му не одговори на то, он му га одмах спомиње. Ако дајемо добра дела на такав начин, мислићи да ћемо нешто добити, ништа не добијамо а све губимо. Дакле, зато Господ каже да када дајеш милостињу да не зна левица шта чини десница. Иако овде, по Светим Оцима, лева рука представља нашу сујету. И зато Господ каже да не будемо као лицемери. Шта је лицемерство? То је човек који другачије себе представља пред другима. Који о себи говори све најбоље, а у ствари није такав. То чини ради своје слав, а не ради славе Божије. Дакле, Господ опомиње и мене и вас да скривамо добра дела. Другим речима, сакриј добро дело од себе самога, ако хоћеш да добијеш праву награду од Бога. Да сакријемо да нас не ухвати гордост, да не почнемо да се хвалимо. Тако тражимо славу људску а не тражимо славу Божију. А тамо где је годост, тамо Бога нема. Јер гордост је и одвојила Бога од човека.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Данас нам Господ опет кроз Јевањђеље каже када се молимо да не будемо лицемери и да не презнасловимо. Другим речима не говори сувише. Тражи у молитви оно што ти је најпотребније, а нама је најпотребније спасење. Иштите најпре Царства небеска а све ће вам се само додати. А све дрго је празнословље то је у ствари говорење сувишних речи као да Бог не зна шта мени и теби треба. Бог зна али треба да тражимо оно што је најнеопходније а то је спасење и уз то ће нам Бог све дати. Другим речима да се трудимо да будемо праведни, зато ће цар Давид и рећи: “не видех праведника остављена ни деце његове да просе”. Али када људи само грабе за себе, нека је то само и искључиво за своју породицу, изгубиће једног дана све. Немој показивати да се молиш толико пред људима него покажи смирење пред Богом да би та молитва којом се молимо Богу била мила. Имамо разних молитава у Цркви. Кроз молитву најбоље можемо да видимо себе ко смо и какви смо. Да ли волимо Бога или волимо више себе. Да ли волимо добро више или волимо зло више. И зато долази искушење. Јер је зло опака болест. Обузме човека да човек када чини зло мисли да добро чини. Дакле, браћо и сестре, и Господ каже да се затворимо у себе. На жалост имамо људе који другачије ово схватају. Кажу да је Бог рекао да се молимо у самоћи. Зато не долазе у цркву, али погледај, из Јевањђеља ћемо видети како Господ упражњава и личну и заједничку молитву. Треба да се сетимо и оних других речи “где су двоје или троје саздани у име моје ту сам и Ја међу њима”. Потребно је наше сабирање на молитву, поготово на Литургију. Савки човек који пропусти Литургију он се лишава Царства Божијег. Литургија уводи човека у Царство Божије. Литургија је благослов, кроз њу добијамо спасење. Не смета Богу ни место наше молитве већ начин и намена са којим се ми молимо. То је важно. А када се молите не празнословите, не чините не говорите много. Него оно што је најпотребније. Циљ молитве није да ми научимо Бога шта је нама потребно већ да одвојимо свој ум од приземних ствари, да свој ум уздигнемо ка Небу, да се и ми уздигнемо да не мислимо само да треба да будемо везани за земљу. Јесте ми живимо на земљи али треба да мислимо на небо. Свети Оци су постали свети баш зато сто су ходили земљом а мислили на небо на Бога. А када су мислили на Бога они су се и трудили да чине све оно што је Богу угодно. Нама је важно да сазнамо ко су то милостиви људи о којима на самом почетку рекох. То су истински молитвеници. То су сви они који саучествују, који саосећају, који сасатрадавају са ближњима у свим њиховим невољама у тугама, и радостима. Зато ће апостол Павле рећи са радоснима радуј се, са тужнима тугуј и то је милостиња. Да разумемо и да схватимо. Милостиви су они који помажу грешницима да више не греше. Који невернике обраћају ка Богу и то је милостиња. Који ближњима дају добре савете упућујући их на пут спасења. Који теше ближње у невољама, који се увек моле Богу за све. Е, зато браћо и сестре овај пост у који ми улазимо треба да га схватимо да се он само не састоји у не једењу извесне хране, него да се молимо и чинимо добро. Пост без молитве је ништа. То су два крила којима летимо ка небу. Може ли птица са једним крилом да лети, не може, она ће да бауља, али ако већ имамо та два крила, дао нам их Бог, дао нам Цркву, покајање, молитву, пост, и ето брате и сестро, како ћемо да узлетимо ка небу, али не кроз гордост него кроз милостињу. Милостиња је и када гладнога нахранимо и када жеднога напојимо, али понављам и себи и другима, никакве користи нећемо имати не знам да какву милостињу чинимо ако то чинимо из сујете, него то чинимо ради Бога и онога коме та милостиња треба. Нека нам Господ помогне да уђемо у овај пост наоружани молитвом, наоружани добрим делима, подвигом, вером, надом и љубављу и онда ћемо заиста у правом смислу доживети радост Васкрсења Христовог”.

На Литургији се причестио велики број деце и верног народа. После службе Владика је обишао у порти цркву брвнару Светих четрдесет севастијских мученика, црквени музеј и одслужио помен недавно упокојеном умировљеном свештенику вранићком протојереју-ставрофору Радивоју Митровићу. Трудом надлежних свештеника приређено је послужење за све окупљене.