За певницом су појали теолози г. Марко Стевановић и г. Страхиња Савковић, као и ученици крагујевачке Богословије, а чтецирао је г. Владан Степовић.

Током свете Литургије Владика Јован је својом беседом поучио вернике овога храма истакавши да се Бог стара о сваком праведном човеку, да га никада не оставља, већ да га увек спасава:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас наша Црква прославља Прво и друго обретење главе часнога и славнога пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована. Обретење значи проналажење. Како је дошло до тога? Ви знате да је Ирод на наговор своје жене посекао светог Јована. А Иродијада која је сва била огрезла у греху, у злоби, њу је ухватио страх па главу није дала да се сахрани са телом него ју је сахранила на једном прљавом месту, јер се плашила и она и Ирод да Јован не васкрсне. Но, како Бог никада не оставља праведнике, браћо и сестре, него их увек спасава, тако је било и са главом светог пророка Божијег Јована тако да је једна служавка која је служила на двору Иродијаде, није могла да поднесе да Јованова глава, глава светог човека буде на ђубришту, ископала је и однела у Јерусалим и тако је дошло до објављивања главе светог Јована Крститеља. Дакле, свети Јован Крститељ био је последњи пророк Старог Завета и први апостол Новог Завета. Њега је Господ послао да припреми народ, и он је народ припремао проповедавши покајање. Његова мајка, да би сакрила дете од месец дана, бежи у пустињу, тамо убрзо умире, а дете остаје и опстаје у пустињи, јер Бог не оставља праведника, чува га од звери и од свега онога што устаје на Бога. И његова прва проповед када је дошао из пустиње била је: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско". Баш зато што је он био претеча Христов, и његова и Христова проповед биле су о покајању. Овај празник који ми данас празнујемо нас уводи у смисао Великог поста који је пред нама. Потребно је да се покајемо да бисмо правилно ушли у пост. Данашње Јеванђеље говори како је Јован послао двојицу ученика код Христа да га питају ко је он, јер су они сматрали да нема нико већи од Јована. Њима Јован не објашњава Христа, него их шаље Њему да га питају да ли је Он тај или треба другог да чекају. Сад видимо и смирење Хтистово где Он није рекао за Себе да је Христос, него им је поручио да иду Јовану и да му кажу да слепи прогледавају, да хроми ходе и да мртви васкрсавају. Христос је најбоље оличење смирења, а и свети Јован је такође оличење смирења. Васкрсење сина наинске удовице збунило је ученике Јованове, па су се запитали да ли може бити неког ко је већи од Јована. Јован хоће да убеди ученике да верују у Христа и тиме се и нама даје пример да треба да верујемо да Христос јесте Спаситељ, драги моји. Христос за себе каже да је Пут, Истина и Живот. Ко још, осим Христа, може тако нешто да каже за себе? То може да каже само горд и сујетан човек, човек који је себе ставио у центар свога живота, а не Христа. Погледај начин како се понашаш, како живиш, и увидећес, ако себи признас себе, да си горд човек. Дакле, даје нам се порука да не можемо сами да се спасемо, већ нам треба Христос. Зато је потребно да верујемо Цркви, светим оцима, и да знамо да без Христа не можемо ништа учинити. Свакога је Господ послао у своје време, па тако и нас, да и ми посведочимо Христа. А како да посведочиш ако си Христа заменио собом? Свако од нас долази у своје време, зато је хришћанин тај који треба да сведочи Христа и да покаже да овај свет може поново да постане рај. Ако раја нема у нама, неће га бити ни у свету. Ако човек осети рај, он ће осетити и благодат Божију која га подиже и бодри на спасење. Раније је Бог слао наше претке, у будуће ће слати наше нараштаје, али је важно да имамо ту нит да пренесемо спасење са колена на колено. Од нас зависи хоћемо ли живети са Христом или без Христа. Половичност је најгоре стање, браћо и сестре, као што је и полуистина гора од лажи. Ми имамо Христа Који је себе дао за нас, и немамо шта да мудрујемо, већ треба само да слушамо Цркву и примењујемо на себе то што чујемо. Покајање је позив на потпуну духовну промену нашу, преображај, обнову ума нашег, промену мисли. Покајање је позив на промену наших жеља, на промену нашег расположења, јер кад човек схвати да живи Христом, он се мења, он је чврст, његово расположење неће да пада и да га доведе у очај, него је његово расположење радост. Грешне мисли заменити светим, ружне речи заменити лепим речима, једном речју - грешни живот заменити светим животом. Наше је назначење да постанемо свети. Неко ће рећи да не може постати свет. Не можеш за дан постати свети, треба да прођеш искушења, муке, страдања, али баш у томе и треба да се покаже вера. Шта каже апостол Павле: "Кад сам слаб, онда сам јак", кад си слаб да грешиш, онда постајеш јак у сили Божјој. Дакле, да заменимо грешни живот, животом у Христу, порука је данашњег Јеванђеља и данашњег празника. Да схватимо да нећемо имати много користи од неједења мрсне хране ако не будемо запостили језиком, мислима, очима, рукама и ногама својим, а да бисмо то постигли треба да постимо и душом и телом. Пост није да исцрпимо тело, не смемо да исцрпимо тело, али не смемо телу ни да дамо превагу јер онда тело буја, онда блуди. Али, да исцрпимо наше страсти, да изнуримо нашу гордост, да схватимо ако гордост не оставимо на прагу поста, онда ће нас ђаво још више подстицати да се гордимо. Шта си ти урадио од добрих дела? То ће Господ да нас пита. Зато свети Јован Златоусти каже: “Немој да ми говориш да не једеш животињско месо, а једеш људско”. Чим осуђујеш човека, чим зло мислиш и зло радиш, ти уствари једеш људско тело. Тако да нека нам Господ помогне да будемо јаки у посту, да будемо јаки у подвигу, браћо и сестре. Да осетимо не тугу што постимо, него да осетимо радост. Да осетимо Распетога и Васкрслога Христа. Бог вас благосовио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, јереј