Чтецирали су чтечеви са правом ношења орара Сава Николић, Ђурђе Ђоковић и Владан Степовић.

За певницом су појали свештеници братства Старе Цркве са дипломираним теологом Страхињом Савковићем, те хор верних Саборног храма.

Након прочитаног 66. зачала Јеванђеља од Марка, Владика Јован је беседећи верном народу рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа Амин!

Данашње Јеванђеље браћо и сестре, говори нам како су првосвештеници, књижевници и цео синедрион осудили Христа на распеће и предали га Понтију Пилату, да он изрекне пресуду над Христом. Као што чусмо у Јеванђељу, кад доведоше Христа пред Пилата, он га је упитао: “Јеси ли ти цар јудејски”? Пилат је знао да ће доћи Месија. Он се овим питањем уплашио. Мислио је како су мислили старозаветни људи да је Христос требао да дође као неки цар који ће их избавити од неких мука и од свађа између народа и зато се он уплашио, јер је сматрао да ако је Он тај о коме су Пророци пророковали, он (Пилат) неће више бити то што јесте. Другим речима самом појавом Господа Исуса Христа, Пилат је изгубио мир. Мир његов је био какав такав, јер је заузимао тај положај. Али сада гле чуда, ако не буде више на том месту на том положају он губи све. Он губи тај мир и ако је тај његов мир био само спољашњи мир. А уствари он је у себи имао само немир. И ако погледамо како је у целоме свету много књига написано о миру, донето је много закона како да се дође до мира, али ето ми смо и сведоци и наши преци, да је све мање мира у свету. Уствари све је више немира у свету. А од немира унутрашњег почиње и спољашњи немир. Имамо спољашњи и унутрашњи немир. Спољашњи немир је када ратује народ против народа, када ратује село против села, када ратује човек против човека - то је спољашњи немир. Али имамо и онај унутрашњи немир. Он настаје онда када у човеку ослаби вера. Кад човек изгуби веру у Бога, кад изгуби поверење у Бога, а кад човек изгуби веру у Бога и поверење у Бога, он губи веру у себе, али губи веру и поверење у другога. Чим се изгуби вера, настаје тај немир. Људи као што рекох много говоре о миру и дају правила и тако даље… међутим, ретко се ко сети оних Христових речи непосредно пред Његово Вазнесење када су се и апостоли уплашили, јер се Господ узноси, док непријатељи Христови гоне апостоле. Ко ће сада да их штити, код кога ће сада доћи да се пожале, код кога ће тражити утеху? Зато су они вапиили: ”Не остави нас Господе”, сећате се из Јеванђеља. Јер су знали, ако их остави Господ у њима ће нестати мира, јер Он је Мир наш. Господ је наш Мир зато је Господ при Вазнесењу рекао: “Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам”. Још је Господ рекао: “Не дајем вам мир као што вам даје свет”. Светски мир је крх. Он данас може бити мир, сутра је немир. Зато је за свакога човека драгоцен на првом месту тај душевни мир или ако хоћете унутрашњи мир. Код оних који су стекли тај мир душевни, како кажу свети оци, тело може бити непрестано у покрету, може бити у раду, може бити тело и у муци, у невољи,у патњама, али душа њихова која је приљубљена уз Бога остаје увек у непоколебљивом миру Божијем. Мир! Ви чујете на свакоме богослужењу колико пута свештенослужитељ каже: “Мир вам”. И шта народ одговара: “И духу твоме”. Што опет па подразумева да и свештеник мора имати унутрашњи мир, да би тај унутрашњи мир са његовим речима управо сишао на народ, а народ каже: “И духу твоме”. А ко може да има мира, ако нема Бога у себи? Не може нико да има бар оног правог мира. Дакле, кад човек има духовног мира у себи он има и тај непоколебљиви мир. Зато свети оци међу којима и Свети Серафим Саровски каже “треба се старати свим начинима да се одржи мир душевни, не узмућивати се увредама људи.” Шта то хоће да каже овај свети отац? Па чим мир подлежемо увредама људским или вређамо људе ми уствари губимо мир. Зато је нужно по сваку цену удаљавати се од гнева и помоћу стражења над самим собом и молићи Бога, да Бог мира буде у нама. Чим човек изгуби мир Божији њему све смета. Чим изгуби мир Божији, човек браћо и сестре потпуно пада, пропада, тоне, јер кад нема мира онда је немир, а онда настаје страх. Страх је итекако тешка болест. Зато треба да се старамо да чувамо тај мир Божији. А он се чува вером, смирењем, надом, љубављу. Чува се осећањем, тако што ћемо осећати стално Бога у себи. За чување душевног мира потребно је, као што малопре споменух, избегавати осуђивање других. Чим почнеш да осуђујеш другога, ти већ ствараш немир у себи. Чим те опхрви гордост и сујета, ти онда губиш мир. Али човек у том стању тешко да то схвати да примети. Напротив, он тек мисли да је у миру. Јер ако мисли о себи тако високо. Дакле треба избегавати осуђивање. Чим почнем да осуђујем ја почнем да се бавим тим човеком, његовим начином живота, онда заборавим да се бавим собом. Све мислим, онај човек ствара немир, а заборавим да питам себе да ли ја стварам немир. Али чим немамо мира у себи Божијега ми заправо, ми имамо немир и онда тај немир преносимо на друге. Неосуђивањем и ћутањем, како опет кажу Свети Оци, мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквом душевном стању он добија то Божанско Откровење. Кажу свети оци: “Не судите, да вам се не суди”. Чим судите нема мира. Да би се човек пак сачувао од осуђивања других шта мора да човек чини браћо и сестре? Треба да стражи, како опет кажу Свети Оци, над самим собом. Да се бавимо собом. То значи да не сме ни од кога, како опет кажу Свети Оци, примати оно што није духовно. Чим примаш од другога оно што није духовно ти ствараш немир у себи. А нама се некако лако лепи оно што примамо од других. Поготову оно што је лошије. Када би смо примали има хвала Богу, итекако људи који давају сами од себе само добро и говоре добро али некако лакше нам је прихватити оно што није добро него оно што је добро браћо и сестре. Треба да се трудимо, да настојимо да идемо ка свему ономе што нас приводи Христу, Вечном Миру, Цару нашег мира и спасењу своме. Мир почиње од човека и шири се на друштво. И немир почиње од човека и такође се шири на друштво. Но на нашу велику жалост због недостатка хришћанске љубави и недостатка хришћанских врлина, свакодневно слушамо, читамо и гледамо како свуда у свету владају немири, сукоби, велике људске трагедије. Ако ја желим мир себи, па онда треба да желим мир другоме и обрнуто. Ако желим мир другоме, онда ће доћи и мир мени, али ако ја стварам немир другоме, па не могу ни ја избећи да и мене не снађе немир браћо и сестре. А у немиру човек не може да доноси правилно расуђивање. Зато што је немир, немир му је у души, немир му је у срцу, немир му је у уму немир у очима у рукама, ногама. Све то ствара немир. Али зато кад је мир у нама, онда човек има мира и у речима и у мислима и у делима браћо и сестре. Ми морамо неуморно чувати, како опет кажу свети оци, срце своје од непристојних помисли и речи и утисака. Да одбацујемо оне утиске лоше, јер ако их задржавамо они опет стварају немир. Јер чим сам оптерећен неким утисцима: видео сам нешто, доживео сам нешто што није добро, ја то, све ствара немир у нама. Стално стражарити над срцем. А у срцу се шта рађа? Рађа се Бог Мира, рађа се Бог чистоте и зато је оно вечно начело Христово које је речено: “Блажени су они чистога срца, јер ће они Бога видети”. А чисто срце подразумева и мирно срце. Па шта нам ради ово наше срце људско кад се узнемиримо? Брекће, каже наш народ. Шта да радимо ако смо ово срце наше оптеретиили немиром? Опет ће да брекће. Зато чувајмо у себи унутрашњи мир. Али Богом га чувајмо. Чувајмо га у породици својој, чувајмо га у Цркви, чувајмо га у народу, желимо мир - па ћемо мир и добити. Тражимо мир Божији, па ћемо мир Божији и добити. Дакле разликујмо шта је мир људски од мира Божијега и онда ћемо схватити да треба да чувамо у чистоти и своје срце и своје мисли и своје речи и своја дела. Зато ми на свако богослужење које почињемо, шта чујемо: “У миру Господу се помолимо”. Човек који нема мира у себи не може да се мирно моли. И зато кажу: “У миру Господу се помолимо”. И одмах та друга прозба како би смо црквеними језиком рекли: “За вишњи и мир и спасење душа наших Господу се помолимо”. Јер ако тај вишњи мир не оплемени мој унутрашњи мир, неће мој мир бити прави мир. Зато увек када дођете на богослужење, чујемо: “У миру Господу се помолимо”. Замолимо Господа да нам да мир онај који обећао и који је дао када је рекао: “Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам”. Бог кад се вазнео на Небо, Он је остао на Земљи у Цркви својој, остао је у том миру Божијем и зато у временима у којима живимо, где као што рекох све више немира, молимо се за вишњи мир и за спасење наших душа. Амин!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Након причешћа верних, Владика је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић