За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Страхиња Савковић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом у којој је истакао да нас (верну своју децу) у ових неколико недеља, које ми зовермо "припремним недељама" Црква припрема да уђемо у покајање да би, кад уђемо у покајање, тако ушли у Велики Часни пост. Покајање значи промену, а пост значи измену. Промену ума, промену владања, промену мишљења, промену речи, промену дела, ... итд. Зато нам Црква ових недеља износи примере како можемо да дођемо у то стање покајања.

Тако нам у првој недељи (Митара и Фарисеја) износи да је услов да се спасемо и да уђемо у покајање управо смирење, које је показао Митар.

У другој недељи (Блудног сина) у којој се сада налазимо Црква нас учи преко Блудног сина који је злоупотребио родитељску љубав и слободу (родитељску), добио (узео) све своје што је тражио, и то све потрошио и живео животом који није више био достојан човека. Док је живео са оцем био је раван оцу. Што је имао отац, то је имао и син. Али кад човек злоупотреби своју слободу, кад се одвоји од топлог очевог дома, кад види колико је потонуо, да је изобличио себе толико да га више нико не сматра да је људско биће, јер му је домаћин код кога се настанио давао да се храни оним што је давао својим свињама. Када је видео шта је све имао и шта је све изгубио, како каже Свето Јеванђеље, "дође к себи". Дошао је к себи тако што је дошао до сазнања да је остао без родитељског благослова, да је остао без родитељске заштите и дошао к себи тиме што је казао да се враћа оцу, али тако да сада себе сматра недостојним да се назове његовим сином. Тако бива када човек спозна свој грех. Али је страшно кад човек не спозна свој грех, него стално гура себе из греха у грех. Блудни син је схватио да је недостојан да се више назове сином, него слугом. Али Бог Отац који подједнако воли сваког човека (и грешника и правеника), као што родитељ жели да му се што пре врати дете које је отишло од његовог дома, тако ми имамо имамо позив од Господа да му се вратимо, да заиста спознамо себе, да признамо себе. Све док човек не призна своје недостатке никад неће доћи до жеље да се исправља, да се поправља. Напротив, такав човек поготово кад га ухвати гордост и сујета, он све потискује у страну, а себе ставља у центар. И не само што себе ставља у центар, него се труди да и други људи примете да је себе ставио у центар, да је он центар. Такви људски поступци нам говоре (показују) да је човек заменио Бога собом.

Сва власт и сва љубав је у Богу и сва љубав која је у нама и коју ми као људи имамо, ако за свој темељ (подлогу) нема Божију љубав, онда је она пролазна, или половича, или љубав "од интереса".

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Даље нам у својој беседи наш Свети Владика наглашава да све ове примере Црква изности пред нас, да би ми негде нашли себе у њима. Али је страшно кад човек нигде себе не налази у њима, када за себе мисли да је себе нашао и да нема потребу за променом, потребу за изменом. Страшно је када човек има потребу само да се што више горди, када има потребу да што више сласти и страсти буде у њему, како би ту своју гордост њима још више "накитио". Тада, такав човек, у таквом стању, иде у безумље. Он је свој ум изопачио дотле, да и када зло чини (како каже Свето Јеванђеље) он мисли да добро чини. И зато исто, ових дана, Црква нам износи одељке из Светог Јеванђеља, које је Црква одредила да се читају на Светим богослужењима (Светој Литургији) и говори нам шта се све збило и како се човек одужује Богу на његову љубав, на све оно што је Бог човеку дао, а човек на то узвраћа злобом и мржњом.

Тако нам ових дана у јеванђељским одељцима црква говори и о томе како је човек од своје гордости заслепео, па је и Бога предао на крст, о чему нам сведочи и данашње јеванђеље. Онако као што је ђаво навео првог човека Адама, кад је устао на Бога због своје гордости, тако је и апостола Јуду навео кроз среброљубље шта да уради, да прода Христа за 30 сребрника. Неко од нас ће рећи да никада тако нешто не би урадио, међутим, кад год чинимо нешто што није добро, што нам Господ није рекао да чинимо, ми не слушамо Бога, ми у ствари продајемо Бога. Кад смо горди ми продајемо Бога. Зашто? Зато што од гордости не видимо Бога, него видимо само себе, гледајући како ћемо само себи угодити а никако Богу и другима. Тако и апостол Јуда који је имао заиста толики дар Божији, благодат Божију, као и сви остали апостоли, да и мртве васкрсава, у тренутку кад му је био заслепљен ум, а отворио му се онај други вид, да зграби што више себи и проценио, како каже Свето Јеванђеље, "ценом онога који не може бити процењен", а то је Бог. И видећемо и ових дана шта је Јуда, који није хтео да се покаје, урадио? Он се није покајао него се раскајао. Кад је видео шта је све учинио, да издаје Господа, онога који је крв пролио за њега и за свакога од нас, он је бацио сребрнике и дигао руку на себе. То значи да је одступила Благодат од њега, нестало је Духа Божијега у њему. И то треба да нам буде пример да чувамо љубав Божију. Ми смо у Благодати Божијој кад смо у Цркви, јер смо ту Благодат задобили крштењем и кад слушамо Цркву. А онај који слуша Цркву, он неће слушати себе. Онај који не слуша цркву он ће стално говорити: "Ја, Ја, Ја боље знам". Дакле, то је један пример.

Други пример из данашњег Светог Јеванђеља нам говори да се апостол Петар, ревностан, који је знао да буде и брзоплет (који се зарицао да се никад неће одрећи Христа), видевши како муче Христа, уплашен, одрекао га се. Али Богу хвала, па се покајао и тражио покајање, за разлику од Јуде. Све у свему видимо, из одељака која читамо, да је једна од највећих човекових врлина управо човекољубље. А једино за Бога можемо казати да је Он једини човекољубац, јер Он заиста љуби човека (и грешника и праведника). Дакле, то је човекољубље. Ако је ико показао човекољубље, то је Бог показао своје човекољубље према нама. Просто је чудно, како кажу поједини Свети Оци, да човек који огрезне у својим сластима, гресима, гордостима, не може да осети то Божије човекољубље. Он не зна да колико, толико, узврати на љубав Божију, него је своју љубав претворио у мржњу. А мржња изопачује ум, као што је изопачила и Јудин ум. Толико изопачи ум, да човек заиста више не зна шта чини.

Пред крај беседе Преосвећени Владика је нагласио да треба стално да размишљамо (прилазећи овом периоду Великог поста и припремајући се за пост), не како ћемо бити без неке врсте хране, него да размишљамо како ћемо да се припремимо да се духовно перемо. Пост је прање душе и тела, јер пост и молитва чисте и душу и тело. Зато треба да размишљамо како да уђемо у тај степен покајања, а ући ћемо ако признамо себи себе, ако прихватимо смиреноумље, како Свети оци говоре, ако прихватимо смирење, ако размишљамо како је то Бог себе дао за човека. А шта и како узвраћамо Богу за то што нам даје? Богу не треба ни наша молитва, не треба Њему ништа, али треба нама. Треба нама да се молимо, да умилостивимо Бога да нас Он спасе милошћу својом. Зато и цар Давид кад је згрешио рекао је "помилуј ме Боже по великој милости својој". Он је погрешио, али је осетио грех, покајао се и спасио се. То је и нама призив и позив да се кајемо, јер нема човека који нема за шта да се каје. Зашто? Зато што нас учи Свето Писмо да човек не може поживети ни један сат на земљи, а да не погреши. Онај који каже за себе да није грешан јер није убио, тај највише себе обмањује. Такав човек неће да дође у смирење да би се покајао, него и даље тера себе у све већу и већу пропаст. Зато свака реч Светог Јеванђеља је небески зрак који обасјава наш живот. Господ је рекао да волимо и непријатеље своје. Љубав према непријатељима је кључ за схватање тајне хришћанства. То је светлост која обасјава саме дубине Светог Јеванђеља, како кажу Свети оци, и зато љубав према непријатељима представља врата светиње да уђемо у Светињу над Светињама.

Нека би нам Господ помогао да размишљамо о својим мислима, о својим речима, о својим поступцима, да проверавамо себе. Није нам довољно што смо крштени, а не живимо како треба. Није нам довољно ни што долазимо у цркву (на богослужења), ако после изласка из цркве наставимо по старом. Треба после изласка из цркве почети бар мало размишљати како свакога дана треба бити бар мало бољи него што смо то били јуче. Али то може само да осети онај човек који осети Благодат Божију, кроз Света богослужења, посебно кроз Свету Литургију и Свето Причешћше, јер ми се Благодаћу спасавамо.

Зато нека би нам Господ помогао да стално имамо испред наших очију примере нашега Господа Исуса Христа и примере светитеља Божијих. И када погрешимо, ако се покајемо, да ћемо бити спашени. Пуна је историја Цркве Христове примера како су од највећих грешника постајали правеници, постајали светитељи. Они су спознали свој грех и покајали се, зато и нека нама Господ да покајање, нека и нама Господ помогне да уђемо у овај пост са осећањем да ћемо доћи Благодаћу Божијом (Силом Божијом), али и нашим подвигом, трудом и молитвом до очишћења како би што чистији дочекали Васкрсење Христово.

После свете божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у бресничкој светињи.

Владан Степовић