За певницом су појали протојереј Драгослав Милован, вероучитељ г. Рајко Сеновић и ученик крагујевачке Богословије г. Дејан Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић.

Овом приликом Владика Јован рукоположио је у чин свештеника некадашњег тополског и досадашњег виноградског ђакона Уроша Костића, који је овим светим чином прибројан свештенослужитељима Цркве Христове.

Владика је својом беседом и духовном поуком подсетио вернике на дирљиве моменте из житија светог Симеона, првенствено на његов однос са сином Савом коме је из смирења био послушан иако му је био отац. Нагласивши да је смирење основна хришћанска врлина, Епископ је пред сам чин рукоположења истакао да свештенство није занат, него је свештенство добровољно мучеништво: “А мучеништво значи проливање крви, а не пролива мученик крв за себе, него пролива за Онога Који му је живот дао. Другим речима, пролива крв за другога, по оној јеванђељској поруци да нема веће жртве од оне да неко живот свој положи за другога. Јесмо ли и ти и ја заиста свесни овог узвишеног дара на који нас је Бог призвао? Да ли проверавамо себе да ли смо заиста чврсти и јаки у вери, у љубави, у нади, у свим хришћанским врлинама, или мислимо довољно је што сам крштен, или што сам свештеник, даље ми више не треба, ништа ни да сазнам ни да учим јер сам сад већ ја учитељ другима. Међутим, хоћемо ли да будемо учитељи другима, дете моје, морамо прво себе да научимо. “Научи себе”, како кажу свети оци, “па ћеш научити и друге”. Али, не научити себе, а учити другога и поставити себе да другога учимо као ненаучени, онда је то звоно које само звечи и ништа друго нема од тога. Зато, без обзира што смо неке школе завршили, немојмо се много на то позивати, него да ли то што смо учили да ли испуњавамо. Јер Господ је рекао благо онима који науче и који испуне, ти ће бити спасени. И ти и ја када се рукополажемо полазимо у први разред живота свештеничког. А свештеник треба да се уздигне, не у својој гордости, него да се уздигне по смирености, по ономе колико има Бога у себи и колико служи Богу и другима. Дакле, ти данас, дете моје, се прибројаваш лику свештенослужитеља Божијих. Ти се данас прибројаваш лику служитеља Јеванђеља, а то значи даје ти се нешто што се не даје свакоме –да приносиш жртву Богу, а жртву приноси само онај који је спреман на жртву, који са жртвом и спаљује себе ако треба, да би био достојан да приноси оно што му је дато.Нико од нас није достојан као што и молитва каже да нико није достојан ни да приђе, а камоли да служи, али зато треба да имамо вере и да живимо по тој вери, зато треба да се уздамо у милост Божију, у силу Божију, у снагу Божију, а не у своју силу и снагу. Да се уздамо у благодат Духа Светога који надомешћује све оне наше људске недостатке које сваки од нас има, а посебно ми свештенослужитељи. Дакле, постајеш данас, дете моје, служитељ светог Јеванђеља, а то значи Христа. И ако будеш имао Христа испред себе и следио Христу и веровао Христу, не бој се! Али кад будеш само поглед скренуо са Христа, доживећеш оно што је доживео апостол Петар када је престао да гледа у Христа, кад се уплашио од оних валова морских, и отишла му мисао, прекинуо контакт са Христом и почео да тоне. Али се он спасио тиме што је рекао: “Господе, помагај!”. Христос га је прекорио због његове сумње, а сумња је опасна болест и за тело наше а камоли за наш духовни живот. Дакле, постајеш служитељ светог Јеванђеља, а апостол Павле каже: “Тешко мени ако не проповедам Јеванђеље”. Додао бих на то и теби и себи кажем, тешко нама ако не живимо Јеванђељем, или боље речено, ако се не трудимо да живимо Јеванђељем. Онда боље да се нисмо прихватали ове заиста свете дужности и свете службе Божије. Ти се данас брате прибројаваш управитељима тајни Христових. То значи да смо ми прибројани тајни спасења, прво свога спасења а онда свега онога што нам Црква поверава и даје. Теби Црква данас не даје и не поверава богатство, нити ти Црква данас каже: “Уроше, бићеш срећан, сад си поп”, не, него ти Црква каже оно што је Господ апостолима говорио када их је слао на проповед, ништа им није добро рекао, него напротив говорио им је шта ће их снаћи у животу да би код њих појачао веру, да ма шта да се догоди и шта нас снађе у животу, да не изгубимо веру брате. Дакле, ти данас постајеш управитељ те тајне спасења, данас примаш на своју душу, на своју савест душе људске. И немојмо се заваравати, нити ја као владика не живим од тога што благосиљам, него да знамо да ће Бог тражити из мојих и твојих руку душе које нам је Црква поверила брате мој. Од сваког од нас се тражи вера и верност, а верност подразумева чистоту живота и лепоту живљења у Духу Светоме. Шта би требало да буде најважније за свештенослужитеља? Поред свега онога што нас уче свети оци, мислим да треба свештенослужитељ на првом месту да заволи Христа, јер кад будеш и ти и ја заволео Христа, онда ћемо све из љубави чинити, и кад нас снађе невоља, патње, искушења, кад заволиш Христа онда ћеш нешто и да урадиш. Јер само из љубави долазе плодови, других плодова нема, има, али нису укусни плодови него су дивљи. Дакле, треба да заволиш Христа, да заволиш Литургију, да заволиш брате Литургију, и шта год да се дешава и у приликама и неприликама кад се год укаже прилика да заволиш и да служиш свету Литургију. Али да Литургији прилазиш са страхом, и док будеш чувао страх Божији, да се уплашиш и ти и ја када стајемо ка светом олтару због светиње коју треба да служимо, не бој се. Али ако игубиш страх, и ти и ја, па то радимо професионално што би се рекло, и та је Литургија одслужена, без даљњег, Дух је Свети тај који освећује, али тешко теби и мени ако Дух Свети није имао преко кога да сиђе. Свештеник у ствари позајмљује и руке и језик и речи Христу. Е, какве руке дајемо? Какве речи, дете моје, дајемо? Каква дела дајемо? Какве примере дајемо? То је све да се човек заиста уплаши, али не да се уплаши па да побегне, него да се уплаши толико и да кроз тај страх задобије моћ Божију и силу Божију јер почетак је мудрости страх Божији. Дакле, то треба да имаш на уму, дете моје, да са страхом Божијим и вером и љубављу прилазиш Светињи, не само Литургији него свакој треби коју као свештеник обављаш, била то она водица или нека молитва, ту је Христос. Јер ако ти ниси свестан тих светих речи које изговараш, онда смо ми најамници а не слуге Божије. Зато човек треба да буде срећан док се може назвати слугом, јер слуга шта ради, он слуша свог Господара. А зашто га слуша? Зато што зна да ће из послушности бити спашен, а не мудровањем својом главом или измишљањем некаквим. Литургија је састављено, све је у Цркви састављено само треба слушати, али не уносити своје у Цркву, него у Цркву уносити себе, а то је велика разлика дете моје. Дакле, свештеник треба да воли Бога, али да воли и људе. Треба да чува стадо Божије које му је поверено да надгледа, не принудно, него добровољно из срца, а не неког нечасног добитка. И зато те молим да имаш овај осећај данашњи, кроз цео живот да те прати, како каже апостол Павле који дар свептенства примаш кроз полагање руку. И зато мораш да се научиш да се још више молиш. Мораш да се научиш да још више верујеш и да чиниш добра јер добра никада много. И не бој се, имаћеш искушења, сваки човек, што каже Његош, који је горе њега ветрови више дувају. Али ако си утемељен у вери Христовој, у Цркви Христовој која је и мене и тебе призвала, свако је призван на своје место, само је важно да човек осећа то постављење као светињу, а не да мисли није та црква знала, није тај владика знао, ја нисам за то, ја сам за нешто веће. Све док будемо мислили да смо за нешто веће, изгубићемо и то што имамо, као што наш народ лепо каже: “Ко тражи веће, изгуби из вреће”. Ми само треба да тражимо благодат Божију, благослов Божији. Моли се, слушај и питај. Кроз послушност спасићеш себе, спасићеш своју породицу. А и сам знаш, у породици ако нема послушности шта је са том породицом, нема ништа. Нема ли реда у породици, апсолутно је расута породица. Тако је и у цркви, парохији, тако је у манастиру, тако је свугде. Дакле, моли се и чувај страх Божији и увек себе сматрај да ништа не знаш, да би кроз то незнање Бог нам подарио знање. Али све док се ми упиремо па кажемо ма знам ја то, е ту се не добија божанско знање, него је то знање за које апостол каже да не спасава него надима. Нека те Господ укрепи, нека ти Господ да снаге, нека ти Господ да мудрости, али божанске мудрости да чуваш овај благодатни дар, да би тебе овај дар чувао”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, јереј