ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “ЧОВЕК КАДА ИМА СМИРЕЊЕ, ОН ЛИЧИ НА БОГА”

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “ЧОВЕК КАДА ИМА СМИРЕЊЕ, ОН ЛИЧИ НА БОГА”Узмите јарам мој на себе и научите се од мене;
јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.
Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако” (Мт 11,29-30).

Преосвећени владика Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродрому, у понедељак првог фебруара, када наша света црква прославља Преподобног Макарија Великог, и Светог Марка Ефеског.

Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин), и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су богослови светога училишта “Свети Јован Златоусти”.

По прочитаном Јеванђељу и Апостолу, Преосвећени се обратио верном народу: “Данас наша света Црква слави великог угодника Божијег и светитеља Светог Макарија Великог. Био је велики у вери, смирењу, био је велики јер је послушао речи Господње које је Господ рекао у данашњем Јеванђељу: “Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. И даље Господ говори: “Узмите јарам мој на себе и научите се од Мене јер сам Ја кротак и смирен у срцу своме”. Велики је Свети Макарије јер је послушао мудре савете и речи Апостола Павла: “Плод Духа је љубав, вера, смирење и спокој”. Велики је био свети Макарије што је узео тај јарам Христов на себе, а јарам Христов је Његово учење. То није јарам који спутава човека, него јарам који га уздиже, подиже и храбри га, јер је сав такав човек у Јеванђељу. Ако смо пажљиво саслушали данашње Јеванђеље, уз то ако смо прочитали укратко житије Светог Макарија, онда ћемо видети како се ова два поучна штива у потпуности односе на живот овог великог светитеља Божијега. Свети Макарије је као што читамо из житија, провео шездесет година у пустињи. У пустињи не где је ленствовао, него је предао себе Богу и сав у своме труду и молитви смирењу он је заиста водио велику борбу унутрашњу и спољашњу. Коју то унутрашњу борбу? Водио је борбу сам са собом. Све док човек не поведе борбу сам са собом и не покуша уз помоћ Божију да победи све у себи, и не победи гордост и сујету. И ако се ту човек не ухвати у коштац у такву борбу, неће моћи победити себе а најмање ће победити другога. А горд човек је горд што жели да буде изнад другога, што жели да победи другога у размишљању да је он бољи и паметнији од њега. То је била његова унутрашња борба са самим собом и нечастивим силама. Он је не собом него благодаћу Духа Светога, постом и смирењем. Највише се боје и плаше демони од вере нашег, Крста Христовог и смирења. А Макарије се ухватио у коштац са таквим нечастивим силама, које су теже од било каквих спољашњих непријатеља. Знао је да ако хоће да победи спољашњег непријатеља, да мора прво да победи себе. Он је браћо и сестре задобио плодове Духа Светога. Ти су плодови били видни у сваком погледу. Он је један од оснивача монаштва у Египту. Код њега су људи видели Божанског Духа, којег Макарије никада није истицао, али нема ни потребу. Велики људи не истичу своје особине духовне. Оно што је откривено Богом не може бити сакривено. Ти дарови су били такви да су дејствовали на друге и тако је његова пустиња постала уствари плодоносна пустиња, насељена монаштвом, насељена Божијим људима. Дакле, он је задобио благодат Духа Светога тиме што је у себи радости али радост по Богу и у Богу, што је имао дуготрпљење и што је имао смиреност.”
Преосвећени је нагласио страх Божији којег имају светитељи: “Када су питали Светог Макарија, а он је сав себе предао труду и посту, и када су га питали: Зашто је сув и мршав? Он је рекао: од страха Божијега. Како је дивно, да страх Божији уствари чува човека од греха. И зато јесте почетак мудрости страх Божији. Страх Божији чува човека од греха чиме? Уздржањем. Да не лепршам, што би се рекло, да се не надимам, не гордим, да се уздржавам да се не учини какав грех или какво зло, и зато је уздржање оно што чува човека од греха, али браћо и сестре уздржање је у исто време велика мудрост.
Свети Макарије је толико успео да очисти свој ум, да очисти своје мисли, да очисти своја дела, али на првом месту да очисти свој ум од злих помисли, а у исто време срце своје од злих жеља, да га је Бог обдарио великим даром чудотворства, а он је и мртве васкрсавао силом Духа Светога. Његова је главна особина била врлина смирења. Такво је смирење имао да је задивљавао и људе и демоне. Тако једном приликом демон рече, који га је стално нападао: Макарије има само једно у чему те ја не могу надвладати и победити. У чему? Запита Макарије: Јел зато што ја мало једем? Да ли зато што ја мало спавам? Па у чему? У смирењу твоме, рече демон”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

На крају беседе, Владика је истакао шта треба да буде предмет и жеља наше молитве: “Ми треба да се замолимо Богу и да молимо светог Макарија и да задобијемо барем неку од ових хришћанских врлина и ову хришћанску врлину смирења. Све друге врлине које имамо ако у њима нема смирења ту нема ничега. Ако темељ свих врлина не буде смирење, нећемо имати користи од свих других врлина. Зато човек када има смирење, он личи на Бога. Прави показатељ смирења јесте Господ Исус Христос. Ко има смирења има и трпљења, а ко има трпљења и смирења спасава душу своју. Нама треба да се спасавамо браћо и сестре, а не да се надимамо. Не да истичемо себе. Да истичемо другога. Да заменимо то наше “ја” са “ти”. Ако не видим себе у теби, у том “ти” онда је на видим тог другог човека поред себе. Нека нам Господ помогне и да се молимо, да се потрудимо да живимо хришћански, јер само начин хришћанског живота је достојан правога човека. Човека који је сав предао себе Богу. Када човек преда себе Богу онда ће он лако савладати све, и онда ће му лакше бити да другога поднесе. Неће му други сметати. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама ако желимо да се спасемо. Бог вас благословио”.

ђакон Александар Ђорђевић