И управо то његово стално размишљање о сусрету са Богом, Бог га је браћо и сестре благословио многим даровима. Зато је он целог свог живота искао, молио Бога, за оно што нам је свима Господ рекао шта треба овде у овоме свету најпре да тражимо, а то је да тражимо, да иштемо Царство Небеско. И то је старац, заиста браћо и сестре, кроз молитву и свој монашки подвиг стално говорио у себи. А то његово говорење у себи је било тако громко, да верујем, да је и ово дрвеће овде и ове манастирске зидине чуле тај његов вапај. Некако ми се чинило, кад сам год долазио овде, да ово дрвеће и ове зидине ослушкују молитву нашег старца Серафима. Шта рећи о овом блаженом старцу? Шта год да кажем, не би било достојно његовог живота. Шта год да кажем или други да кажу, заиста браћо и сестре, неће моћи да опишу његов монашки подвиг, његову љубав према Богу и људима, његову љубав према монашком постригу, његову љубав према овој светињи у којој је проживео тридесетшест година. Али о оцу Серафиму време ће казивати. Ја бих само додао оно што је мудрост народна која каже: “На мртвом лабуду види се колика су крила”, јер лабуду не можемо да измеримо крила, али на мртвом лабуду видимо колика су та крила. И заиста овај благочестиви старац, као што рекох, својим молитвама крилио је и крили ову свету обитељ коју је тако браћо и сестре волео и тако јој са љубављу, а рекао бих, детињом незлобљивошћу служио. Отац Серафим, знајући га и размишљајући о њему, био је заиста једно, надам се да ме нећете погрешно схватити, једно одрасло безазлено дете, али дете Божије. Дете које је знало и дете које зна да загрли и оца и мајку и кад га истуку, а он је знао да загрли свога Господа и онда када су на њега наилазила многа искушења и многе невоље. И он је управо кроз сва та искушења која му је Бог слао, из тих свих искушења излазио јачи. Једном је рекао, кад сам га упитао: “ Како си старче?”, а он ми рече: “Преосвећени, па није ми Бог одавно послао неко искушење, па се плашим да ме није Бог заборавио”. Пазите браћо и сестре како дивно старац каже, да ме није Бог заборавио, јер је знао, опет понављам, да преко искушења још више се веже за Бога, а не да ропће на Бога. И он се заиста целог свог живота везивао за Бога. Отац Серафим заиста био је Божији човек, јер Богом је све невоље своје у животу носио. А невоље једног монаха, који живи монашким животом, манастирским животом, су велике. Наравно, ако тај монах зна да спозна те невоље и да се изграђује и да постане стабилнији и све стабилнији. Дакле, отац Серафим био је, рекох, једно одрасло безазлено дете, али са једном великом душом. Широком душом и широким срцем. И заиста разговарајући са њим, чини ми се, да је могао не да смести ову светињу у своје срце и своју душу, него да смести целу васељену. Он је то кроз молитве и подвиг управо и чинио. Отац Серафим кога год познаје, када је у разговору са било ким био, није изговарао неке умне речи, да тако кажем, није изговарао неке теолошке речи, али је изговарао речи срца свога. Речи, које некада можда нису биле разумљиве за онога коме их изговара, али кад је отишао од њега њему је свак реч била јасна и гласна. Он је заиста браћо и сестре служио Богу и душом и срцем и телом и речима и мислима. Отац Серафим је био монах за кога се може слободно рећи да је ходао овом благовештењском земљом, али је увек мислио на Бога, на небо. И то је онај позив и призив за сваког хришћанина, а посебно за монаха и монахињу. И баш управо то његово везивање за небо он је учвршћивао своје кораке овде на земљи. То је био човек у коме је и кроз кога је могао сваки да сагледа себе, ако му је искрено прилазио. И то је био разлог те његове духовне величине што су овде многи и многи долазили да га замоле да се моли Богу за њих, који су долазили да разговарју са њим, али који су долазили да се исповеде. Морам да вам кажем и да тражим опроштој од старца пред свима Вама, кад сам видео, да је почео да телесно слаби, рекао сам му: “Старче престани мало да примаш”, желећи да што дуже буде у нашој средини. Све што сам му рекао, безпоговорно је примао као најсветије послушање. Рекох и понављам, моги су долазили овде код њега из ових разлога које сам рекао, али знам и оне који су долазили овде не из жеље да нешто чују од њега, него како би га, како су неки говорили чак и мени долазили да кажу, како би га привукли на ону другу страну. А која је та друга страна? Нема друге стране, једна је једина страна Господ, Црква и Свети Оци. Али они, који су долазили да га, опростите на овој речи, да га врбују, таквима би он рекао: “ Човече, ти ниси у заједници Цркве иди од мене”. И заиста овај свети старац браћо и сестре иповедајући многе, читајући многима молитве, само је Богу и њему знано, а верујем и овим зидинама ове светиње те најтананије мисли које му је тај благочестиви народ исказивао у току исповести. И заиста, он као исповедник је био необичан човек, необичан свештенослужитељ. Зашто ово кажем? Зато што сам и сам код њега се исповедао. И кад год сам дошао да се код њега исповедим он би пре него што почнемо исповест плакао као мало дете и говорио ми: “ Преосвећени, заиме Бога, шта ћете Ви код мене да се исповедате? Ко сам ја, да се Ви код мене исповедате?” Све време моје исповести старац је плакао. Уствари се старац молио сузом, сузом се моли браћо и сестре. Заиста одласком нашег светог старца, овде пред свима кажем браћо и сестре, урушио се стуб, молитвени стуб Епархије шумадијске. Али ја верујем да се појавио онај небески стуб са којег ће се он молити за ову свету обитељ и за све људе који у смирењу прилазе Господу и Мајци Божијој, којој је и ова светиња посвећена. Када сам пре неки дан био овде да га обиђем, крепак је био у својој постељи носећи све оне, што би рекао наш народ, скаламерије, рекао ми је овако: “Преосвећени, желео сам да Вас видим, не знам да ли ћемо се више видети. Желео сам”,каже ми, “да тражим опроштај. Да ми опростиш, ако сам се шта огрешио, а јесам много. А посебно сам се Владико Свети огрешио када нисам послушао Вас и кад је из ове светиње изашао тамо неко да говори другачије него што Бог милује, што би реко наш народ.” И знате шта ми је на крају рекао? “Владико, чувај ми Благовештење”. И ево, ја пред његовим лицем и пред Вама кажем, старче свети трудићу се да чувам у оној мери и у оноликој мери колико се ово сестринство научило од тебе смирењу и послушности. А помињем опет браћо и сестре, он је био беспоговорни послушник. Није он никада када је разговарао са мном говорио неке своје мисли, или да каже: “па ја мислим Преосвећени да то треба тако”, не - само је говорио “тако треба”. Дакле знао је да је послушност основ корена за наше спасење.

Драги оче Серафиме ти данас овде држиш највећи збор. Ти данас иако нем највише збориш, највише говориш. И сад када би проговорио шта би рекао? “Имајте послушност Цркви својој! Имајте смирења.” А овај човек и једну и дргу особину, а и многе друге особине је имао и поседовао. Имао је велико смирење и послушност, понављам то зато што нама монасима то највише недостаје у правом смислу. Он је толико браћо и сестре и оци драги, волео ову светињу да мислим да он просто не би могао да преживи неки премештај на друго неко место. Али баш знајући то једном сам га питао : “Старче, видим колико си везан за ову светињу. Шта би ти старче сад урадио да ја кажем теби, ајде оче Серафиме у неки други манастир”? А он онако каже: “Преосвећени опростите много би ми било тешко, али би само рекао нека је благословено. Ништа не бих понео до оно што је на мени и отишао бих тамо из послушности где ме шаљете”. Е то је монах. То је монах браћо и сестре, то је човек који се омолитвенио, човек и монах који, као што рекох, живео таквим животом. Браћо и сестре, молитве оца Серафима су нас пратиле и верујем и молим га да нас прате и од сад. Зато и Ви благочестиви народе, који сте се данас сабрали овде, да заједно удвостручимо молитву, сад му наша молитва треба, а сутра нам треба његова молитва. Да знамо и да га се сећамо, да га испраћамо са овога света молитвама онако како је он нас молитвама и овде дочекивао. Хвала сестринству које је он неизмерно волео, а које су опет њега пазиле , неговале као свога оца, као свога брата, као своје дете. Па сам знао често да кажем њему: “ Тебе су ове сестре размазиле”. А он каже: “Јесте тако Владико, јесте, али ја њих волим”. Хвала свим људима, на првом месту лекарима и осталом особљу који су чинили све од себе да му ове крајње дане олакшају, доносећи му и лекове и све оно што је потребно, а он је само једно тражио, тражио је да се молимо за њега. И кад сам био ту пре неки дан казах му: “Старче, молићемо се за твоје оздрављње”. А он ми каже: “Владико, сад већ није у питању здравље, сада је у питању спасење, моли се за спасење.” Ето видите, овај некњижни човек, да тако кажем, човек који није ишао у неке школе, али је благодаћу Духа Светога, овај човек био мудар, Богоммудар човек браћо и сестре, а да притом никад се није погордио због тога. Напротив, увек је говорио: “Много више ми Бог даје, него што сам заслужио”. Да данас сви ми, почевши од мене, желим да затражим опроштај од овога старца и да га замолим, да те молим брате и оче, не заборави нас пред престолом Божијим, да се молиш за нас, а ми, бар обећавам ти, да ћу увек то чинити и молити се за твоје спасење. Нека ти је вечан спомен старче свети и Бог да ти душу прости.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Манастир Благовештење рудничко, 24. децембар 2020. године