Присутним верницима Владика Јован је говорио о светлости Христовој и бризи хришћана једних о другима: “Господ нас позива да ми светлимо себи и другима. Ако човек живот живи на хришћански начин, онда такав човек живи светлошћу Христовом. Човека може цео свет понижавати и унижавати, али нико не може човека да унизи као сам себе што човек може да унизи и понизи. Човек својом гордошћу мисли да светли другоме, а не види да себе није осветлио. Ту је проблем што човек мисли да је научен и створен за не знам шта. Светиљка коју нам је Бог запалио кад нас је створио, њу треба да чувамо, да је не угасимо, да човек не би постао тама. Такав човек који је у тами, он упропашћује и себе и другога. А кад човек светли јеванђељском науком, он онда светли и себи и другоме. Сваки хришћанин је позван да својим животом сведочи веру. Ми хришћани смо у исто време и цареви и свештеници, иако се у Цркви зна шта је јерархија, али по призиву ми јесмо чланови Тела Христовог. Сви смо одговорни једни за друге. Не сме хришћанин да се затвори у себе и каже брига ме за другога и да води рачуна само о најближима, о сродницима. Крвно сродство не сме да занемари оне који нам нису у крвном сродству, јер смо сви браћа, и сви се спасавамо само у заједници Тела Христовог. Сам се не можеш спасити. Дакле, као што човек светли својим животом у себи, он ће светлити и другоме. Ту је оно по чему се ми хришћани разликујемо од нехришћана. Том бригом да се и људи око нас спасавају. Ми другима дајемо пример да се и други поуче да живе хришћанским животом. Чинећи света и богоугодна дела, хришћани и друге побуђују да чине добра дела и прославе Оца нашег Који је на небесима. Наше је да славимо и прослављамо Бога. Ако не прослављамо Бога, онда немамо право да кажемо да је Господ нас прославио. Чини добро и добру се надај. Кад год чинимо добро, ми побуђујемо друге да чине добро, и обрнуто, кад имамо зле мисли, зла дела, ми и друге побуђујемо да чине зло. Кад покајем себе, ја ћу дати пример другоме да се и он покаје. Сваки пример има већу моћ од речи наших. Човек је Господар речи све док је не изговори. Зато је у мени хоћу ли погрешити или нећу погрешити. Зато треба да тражимо силу и помоћ Божију да не погрешимо. Господ је ту палу људску природу успео да подигне и да је врати у оно стање светлости. Ми хришћани смо дужни да живимо достојно Господа, а ако ми живимо тако и друге ћемо подстаћи. Дакле, када људи живе достојно Господа, они раде само једно а то је, непрестано творе вољу Божију. У ком се човеку твори воља Божија онда се његова воља неће спроводити. Ако потиснемо вољу Божију из себе, онда шта смо урадили? Људи који вољу Божију спроводе, они стално осећају потребу да се усавршавају. Господ нам заповеда да живимо божанским животом. Ми имамо Цркву као духовну болницу у којој можемо да нађемо лек за сваки недостатак. У Цркви ћемо наћи лек само ако слушамо Цркву и узимамо лекове у право време. Лек је лек кад се узима у право време и у одређеној дози, у супротном може да буде опасно. Не може човек да се спасе на свој начин. Да се помолимо Богу да светлимо онако као што је светлео и свети Климент”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Преосвећени Владика је у наставку Литургије пререзао славски колач и честитао крсну славу протонамеснику Александру Сенићу и члановима његове породице.

ђакон Урош Костић