Тумачећи јеванђелско зачало Владика Јован је рекао: “Браћо и сестре, чули смо данашњу јеванђелску причу која је, према многима, најпријемчивија и најтоплија прича од свих осталих, јер је разумљива и лака да се запамти, али не само то – она нам говори о ономе што је најважније у животу и овога и онога света.

Чули смо како Господ говори како му је пришао један учени законик и питао га шта треба да учини да би наследио живот вечни. Заиста, браћо и сестре, за нас људе нема важнијег питања од овог! Човек овде на земљи је окружен многим стварима, проблемима и искушењима и зато поставља питање и себи, али и другима око себе. Некада човек та питања поставља искрено, тражећи истину и прави пут како да се спасе, како да задобије живот вечни, а нажалост, то некада чини и неискрено. То можемо у свакодневном опхођењу да видимо и сваки човек који поседује Духа Божијега у себи, одмах ће препознати да ли је искрено или неискрено. Човек, као што рекох, има шта да пита. Друга је ствар да ли је то питање постављено ради вечног живота или ради кушања другога.

Разуман човек увек нешто пита, нешто тражи, али потребно је да зна шта да тражи, јер није свако тражење спасоносно. Само оно што се односи на живот вечни јесте спасоносно. Данашње Јеванђеље нам говори о једном старозаветном законику који је добро познавао законе, почев од Мојсија, па преко Светих пророка; који је слушао Господа, чак и ишао за њим. Но, у њему се зачела једна зла мисао да куша Господа. Зато данашње Јеванђеље каже: “Законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?” (Лука 25, 10). Погледајте, браћо и сестре, која је то смелост и дрскост човекова, мислећи да Господ неће моћи да се снађе да одговори том човеку. Једино онај човек који мисли да све зна, осмељује се да иде оволико далеко. Такав човек себе ставља изнад свих, а тако и изнад Бога.

Законик се Господу обраћа речју: “Учитељу”, што значи да му приступа као једном тумачу закона, а не као Господу васељене и наставља: “Шта ми треба чинити да наследим живот вечни”? Опет ћу да поменем, законик је слушао Христа, али у том тренутку када је његов ум био помрачен жељом да куша Господа, не прилази му као Богу, већ као обичном човеку. Господ, одговарајући му, рече: “Шта је записано у закону”, он заиста одговори оно што пише: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближења свога као самога себе”, а затим додаје прелепу реченицу: “Тако чини и бићеш жив” (Лк 10, 27-28).

Дакле, ако желимо да будемо живи и после земаљског живота, потребно је да се потрудимо да испуњавамо предате нам заповести. Ако не можемо да испунимо свих десет, бар треба да се трудимо да испунимо љубав према Богу и човеку, јер је то неодвојиво. Не може се Бог одвојити од човека, нити се човек може одвојити од Бога. То јест, може, али онда такав човек постаје ништавило.

Јеванђеље нам преноси шта се дешава даље: “А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој?” и тада Господ изговара данашњу дивну јеванђелску причу о милостивом Самарјанину. Кроз ову причу се поставља питање: Ко је тај човек који путује из Јерусалима у Јерихон и ко су ти разбојници који су га напали и изубијали га? Треће питање је: Ко је тај Самарјанин који се управо сажалио на оног човека кога су ови разбојници, како бисмо данас рекли, изломили, претукли? То су три основна питања која су сажета у једно велико питање, а то је ово последње. Према учењу и тумачењу Светих отаца, путник из Јерусалима у Јерихон је цело човечанство, а то значи да је свако од нас путник. Од колевке до гроба, човек, заправо, путује између Јерихона и Јерусалима. Наш живот јесте путовање. Ако знамо пут и знамо циљ где треба да путујемо, онда ћемо доћи до правог места – самог Господа Христа, то јест Царства Небеског где нас очекује вечни живот. Они који су напали путника јесу, са једне стране, демони, али и наши греси и наше страсти, које често не примећујемо, јер смо обзидани собом, својом гордошћу и све мислимо да нам је други човек непријатељ. Тада нам се чини да нас сви мрзе и поставља се питања да ли је могуће да једно човечанство срља у такву параноју – да ја измишљам непријатеља, а можда га никада нисам ни видео. Тако се ми боримо са измишљеним непријатељима, уместо да се боримо са гресима и страстима.

Ко од нас није пострадао као овај путник кога су разбојници напали? Нема таквог! Само ако је човек осетио те ране које му задају демони, али које и сам себи задаје, не желећи да живи по ономе што нам је Господ рекао – по учењу Цркве и Светих отаца. Проблем је да ли на правом месту тражимо мелем који треба да привијемо на рану коју смо сами себи задали. Како народ лепо каже: “На љуту рану, иде љути лек”, а у овом случају, тај лек је управо борба са самим собом. Тако ћемо се избавити од оне опасне замке да осуђујемо другога, а да притом себе оправдавамо, што нажалост чинимо.

Ко није пострадао од својих грехова и страсти? Због тога, коме данас није потребан тај милостиви Самарјанин? Он је наш прави лекар и он зна да вида нашу душу, срце и ум, само ако му се препустимо. Када пратимо богослужења, у неким стихирама се каже: “Човече, где тражиш лек, када сам ја прави лекар?”. Браћо и сестре, као што постоје лекови за наше телесно здравље, тако постоји лек који оздравља душу и ум, а они су у Цркви Христовој. Треба слушати Цркву, када и како те лекове пронаћи и узети. Свети Јован Златоусти каже: “Када се лек не узме у право време и у правој мери, онда он постаје отров”. Проблем је у томе што не тражимо прави лек, јер смо умислили да га имамо. Наш лек није истинит.

Дакле, свакоме човеку је потребан милостиви Самарјанин, свима нам је потребан Господ Исус Христос. Сви смо ми рањеници покрај пута. Неко ће се можда увредити због ових речи, зато што мислимо да је врхунац да будемо телесно здрави. Проблем је што не видимо своју душу, своје срце. Свети оци кажу да је човеково срце безобални океан у којем има свакаквих животиња. Коју ћемо изабрати и неговати, зависи од нашег начина живота.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Из данашње приче видимо да Господ Исус Христос долази и указује милост оном рањенику. То значи да ће Господ свима нама указати милост, ако смо на правом путу, за вишњи Јерусалим. Нама Господ долази као тај милостиви Самарјанин и сваком човеку даје прави лек. потребно је да се потрудимо да послушамо Христа. Није лако, али није немогуће. Наш народ опет дивно каже: “да прегаоцу и Бог помаже”; ономе који се труди, Бог ће и помоћи. Али онај који се предао лењости или самоме себи, њему ни Бог неће да помогне, јер Бог неће насилно да нас спасава.

Потребно је да тражимо и питамо Господа како да задобијемо живот вечни, а он нам је то рекао кроз заповести. Зато је потребно да користимо заповести Божије у циљу спасења и све лекове које нам је Господ оставио и дао. Потребно је да љубимо Бога свим срцем својим и другога, свог ближњег. Савршена љубав је решење свих проблема живота нашег, јер је она пуноћа и циљ тог закона Божијега, тих заповести Божијих и ми знамо да је заповест Божија управо тај живот вечни, ако имамо љубав према Богу и према човеку. Ако хоћемо да осетимо љубав другога, морамо сами дати љубав. Ако љубав није двосмерна, једна страна ће увек мислити да је неко мрзи.

Браћо и сестре, ми знамо да је Божија заповест живот вечни, а ово значи да живот почиње онда када оживотворимо Спаситељеве речи: “Благо милостивима, јер ће бити помиловани” (Мт 5, 7). Данашњи Самарјанин је управо учинио милост. Није пролазио поред неке несреће као што ми то данас радимо. Није исто сажалити се и прићи да невољнику помогнемо. Као што каже један мој калуђер у Студеници: “Није исто помислити посолити пасуљ и заиста га посолити”. Није довољно само да у мислима искажемо милост, а не покажемо то на делу. Важно је да оживотворавамо речи Христове!

Данашњом Јеванђелском причом, Спаситељ је најпре открио то да сваки човек може да буде ближњи другоме и доброчинитељ, да му се нађе у невољи, али у свакој прилици. Како каже апостол Павле: “Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу” (Рим 12, 15). Свако може да има добро и сажаљиво срце, а на то буђење нас Господ позива. Опет ћу се послужити народном изреком: “Помози ми кад кукам, а певати могу сам”. Завршавам речима Христовим упућеним законику: “Право си одговорио; то чини и живећеш”. Бог Вас благословио!”

И данас, као и много пута до сада, Црква Божија, верни народ, је заједничарио у часним даровима, заједничарио са Васкрслим Господом у нади на васкрсење и живот вечни.

Срећко Зечевић, протојереј