Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин), и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су ученици богословије Светог Јована Златоустог, и ипођакон Влада Степовић.

Прочитавши посланицу Солуњанима Светог Апостола Павла, и по прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени Владика Јован, благоизволео је поучити верни народ. Тумачивши речи Апостола који се обраћа солунским хришћанима, Преосвећени Владика је рекао да смо видели да Апостол Павле хвали веру код хришћана солунских, и што се умножава кроз веру љубав једни према другима: “Вера ваша то је однос ваш према Богу, каже апостол Павле. Каква нам је вера такав нам је однос према Цркви и заједници, а преко Бога и према свима створењима огледа се и вера и љубав. Другим речима апостол каже да Бог управо преко вере наше даје Себе нама. Јер колико верујемо и како верујемо тако познајемо Бога... Преко вере даје нам се Бог. И Себи Самоме даје се Бог, каже Апостол. Зашто? Када Богом, ти човече хришћанине, погледаш себе, ти угледаш уствари правога себе, али само преко Бога и у Богу, и познајеш правога себе, јер ми без Бога не можемо да познамо Бога ни друге. И зато поставши Богочовек, извршивши богочовечански домострој спасења, који је план спасења, основавши Богочовек Цркву Своју, давши јој сва средства и силе које су непоходне за спасење, Господ је дао људском роду једну праву веру. Вером ходимо а не знањем, вером примамо Бога у себи, и Бог вером живи у нама.Открива нам једну праву свеобухватну веру, која обухвата и човека и творевину. Дао нам је тиме и свеспасоносну веру, која даје вечну истину, правду, а што је најважније вечни живот. Јер ако ми не верујемо у загробни живот, вечни и бесмртни, немамо користи ни од ове вере коју верујемо у овом животу нашем на земљи”.

Апостол Павле нам каже да на веру ударају све демонске силе и људи који не сарађују са Богом, него са демонским силама. У наставку је Преосвећени говорио о кривоверју: “Та крива вера настаје у нама из самољубља и обожавања. То је оно када човек мислим: све сам ја. Од њихових напада вера у хришћана расте, него и јача. Као што се витко дрво од удара ветра и олује, њише, али све више расте, само ако је укорењено, тако и човек расте. А ми у Цркви знамо да је вера била најјача када је била највише нападана. Вера у Бога, истину и правду Божију у сваког хришћанина учвршћује се управо кроз нападе сатанске, и огреховљене људе. Огреховљен човек устаје на веру и Бога јер није схватио грех свој”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Вера и љубав чини нераскидиво јединство: “Апостол хвали веру у Солуњана, јер уз веру узраста и љубав, јер вера увек проклија љубављу, и расте управо том љубављу. Као што се и љубав храни вером која душу човекову везује са Господом Христом, вера открива у сваком човеку како каже Ава Јустин, нашег бесмртног и боголиког брата. Открива и брата и сабрата. Вера љубављу расте, али се и љубав множи вером. Чим нам опадне вера, опадне нам свака хришћанска врлина. Кроз љубав и веру ми хришћани све јаче и јаче урастамо у једно тело, а то је тело Цркве Христове. Све више постајемо саставни делови међу собом. Постајемо једна саборна душа Цркве. Једно саборно срце Цркве. За прве хришћане се зато каже: Имађаху једно срце и једну душу, иако их је било много. Имали су исту душу јер је била иста саборна душа цркве Христове”.

У наставку Владика је говорио чиме треба хришћани да се хвале: “Ако ичим треба да се хвале, хришћани треба да се хвале управо тим саборним светим животом. И због тога смо ми дужни да свагда захваљујемо Богу за сва добра која нам чини. А на првом месту да захвалимо Богу што смо чланови Цркве преко које се и у којој се ми једино спасавамо”.

На крају беседе Преосвећени је навео пример од светих отаца о паду човековом и његовом спасењу од греха: “Када вера расте у мени и теби брате, расте и твоја снага да будеш са Богом, расте ти твоја моћ да се угледаш на Бога, и не да ти да поклекнеш, да паднеш. А иако паднеш, вера ти каже: Устај! Један човек хришћанин је дошао код духовника и исповедао стално један грех. Овај му је давао поуку, али овај није прихватао јер је стално био пун себе, а када је видео да је пао зато што је пун себе, он долази код духовника, говорећи: Оче ја сам пао. Очекивао је да му духовник каже како да устане. Није му више објашњавао, овај му само каже: устани! Не могу да ти дајем поуку док не устанеш док не пожелиш да устанеш. А када устанеш, онда ћеш и прихватити поуку. Нека нам Бог помогне”.

ђакон Александар Ђорђевић