Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јован је надахнутом беседом поучио сабране вернике о радости коју нам Господ нуди:

“У име Оца, Сина и Светога Духа. Ово јеванђеље чита се више пута јер је веома поучно. Свако од нас може да нађе себе у ових девет блаженстава уколико се труди да испуни заповести Христове. Ова блаженства провера су наших дела, односно каква дела чинимо и како живимо у овом животу. Ако живимо хришћанским начином живота, онда Господ Царством Небеским награђује наш труд. Христос каже на крају овог данашњег зачала: “Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима”. Ако човек живи у невољама, искушењима и патњама, и успе да пронађе ту клицу радости у Богу, онда ће све лакше подносити. Само ако живимо у Господу можемо осетити ту радост. Није лако, али није ни немогуће остварити ту радост. Наша радост у Господу повећава се нашим добрим делима. Ава Јустин је говорио: “Не могу да схватим тужног човека који живи тамо где се служи Литургија”. Браћо и сестре, Господ нас није оставио без вере. Литургија је круна свих богослужења и зато Литургију треба доживљавати као радост. Само ту радост у Господу нам не може нико одузети. Истински ћемо се радовати ако истински верујемо. Та радост треба да буде део нашег бића. Она ће бити део наше душе и део нашег тела. Радост, браћо и сестре, није неки апстрактни појам, иако може да зависи од разних животних околности човека. То је потпуна категорија, како кажу свети оци. Основа радости је Христос. Ми се, на пример, за Васкрс припремамо реално пролазећи кроз трновит пут Великог поста, а то значи да кад идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи, те пре него што постанемо саучесници Христовог Васкрсења треба да будемо саучесници у Његовом страдању. За такву радост која је на личном крстоносном опиту заснована, некад је потребно и целог живота чекати. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и молимо се, већ када учествујемо у светим тајнама. Учествовање у тајнама не сме бити формално, већ захтева припрему и посвећеност. Основа радости јесте бити причасник божанске природе кроз коју се и наша природа освећује ако смо у Господу. За сусрет са Господом, треба жељно ишчекивати Причешће, али и исповест. Ми у цркву идемо да се обожимо, да се сјединимо са Христом и телесно и духовно. Нека нам Господ помогне и нека нам Господ дà да можемо да се радујемо и онда када смо у невољама”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон