Непосредно пред почетак Литургије, Епископ је освештао икону Свете преподобне Анастасије Српске. Ова икона је дар г. Слободана Симића из Варварина и његове породице, а насликао ју је својом руком иконописац Радан Радојловић из Ћуприје.

Благољепију богослужења допринели су својим слаткопојем “Србски православни појци” из Београда.

У својој богонадахнутој беседи Епископ је истакао: “Савест ако је човеку чиста, он онда твори и чини све оно што је Божије. А оно што је Божије то је и добро. Преко другога најбоље можемо да видимо себе. Све нам је то за поуку. Свети Симон је од детињства био задојен вером у Бога. Једино кроз љубав можемо да проценимо колико волимо Бога и човека. Што је већа љубав човека према Богу, то му је већа и љубав према другом човеку.

Нема милијег дома за Бога него људско срце. У срцу је и љубав и мржња, и добро и зло. Шта ће да победи? Победиће оно што ми хранимо у нашем срцу. Човек који има Бога у срцу своме, у уму своме, онда ће и његове речи бити Богомдане речи. Али биће и његова дела Богомдана дела. Свака дела не спасавају, него само она добра дела.

Дух овога времена је разлика од Духа Божијега, Духа Светога. Највећа је разлика у томе што дух овога времена говори на овом свету сам постао, на овом свету ћу и нестати, ван овога света нема другога. Другим речима нема ни Бога, јер је све сведено на ово пролазно. Треба дати телу оно што му требе, али не заборавити на првом месту шта треба души. Храна треба и за једно и за друго. Душа хоће Христа. Душа хоће храну Христову, њој треба Тела Његова и Крви Његове. То је у ствари Свето Причешће. А Свето Причешће је лек за бесмртност, за вечност. Ми се зато и причешћујемо, ради опроштаја грехова и за живот вечни. За здравље и душе и тела. Са Светим Причешћем се не може мерити ништа друго.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Свети Симон је био и краљ и владар и властодржац, али пре свега Свети Симон је био смирени хришћанин. И то је оно што му није дало да се понесе што је на тако високом положају. Имао је смирење. И то смирење кроз читав његов живот, га је управо и привело да на крају постане монах, као што је то постао и његов отац, Свети Симеон. Светом Симону је најважније било у животу да дође до покајања, до исправљања. Ако и ми желимо да живимо заједно са нашим прецима, треба да се мењамо, да се исправљамо. Да се на првом месту обучемо у веру у Бога, у наду у Бога, да се обучемо у љубав према Богу и према ближњем. Тако су живели и наши свети преци и били хришћани”.

Велики број верника је пришао Светој Чаши како би се сјединили са самим Господом Исусом Христом. Након Литије пререзан је славски колач у част Светом Симону Монаху, али и првомученици Текли, по којој је игуманија ове свете обитељи добила своје монашко име.

За заслуге, љубав и пажњу, према овој светој обитељи коју су показали Епископ је одликовао: господина Радишу Степановића из Крагујевца и господина Драгољуба Миловановића из Мачковца орденом Вожда Карађорђа.

Након отпуста, прослављање великог српског владара Стефана Првовенчаног - скромног монаха Симона, заштитника овог манастира, као и првомученице Текле настављено је трпезом љубави коју је припремило сестринство манастира.

Бојан Стојадиновић, јереј