У свом подвижничком и трудбеном животу – животу побожности, поста, Јеванђеља – Пресвету Богородицу описујемо као Врата кроз која је Господ Исус Христос ушао у овај свет и спасио род људски. Зато се она у црквеним песмама назива Вратима, али и Мостом преко којег је Бог сишао у свет, а опет, заједно са својом Мајком, узашао на небо. Зато је овај празник велика радост за нас. Црква Христова позива све народе, сав род људски, сваки језик и узраст, позива свако знање да са радошћу празнује рођендан радости свега света, то јест Пресвету Богородицу.

За Пресвету Богородицу Свети оци кажу да је Благодатна Марија, благословена међу женама, да је Храм Духа Светога, Олтар Бога Живога, Трпеза Хлеба небеског, Кивот Светиње Божије, Дрво најслађег плода, Слава рода људскога, Похвала рода женскога, Источник девства и чистоте. Све је то спојено у Пресветој Богородици. Рођењем Пресвете Богородице открио се нови свет, али се открио и чудесни рај у којем се родио Нови Адам – Христос, како би старог Адама пресаздао и васцели свет обновио. Човек грехом протерује Бога из свог срца, али га тиме протерује и са земље. Стара Ева је наговорила првог човека да престане да слуша Бога и живи по Његовом закону, већ према свом, који не само што није спасио њега, већ је нажалост и нас гурнуо у пропаст.

Но, Бог је зато послао Пресвету Богородицу, нову Еву која је управо вратила Бога у свет. Један старозаветни мудрац је казао да је човек на свету као у неком непрекидном рату. Заиста, човек јесте у непрекидном рату. У његовом срцу и уму се стално води рат добра и зла – љубави и мржње. Усуђујем се рећи да речи овог старозаветног мудраца нису далеко од истине, јер сваки рат који се води у нама непрестано изазива буре у нашим душама. Након душе, буре настају у нашим породицама, међу људима око себе – буре због неприлика и људске безобзирности.

Не постоји век који је говорио како ће неки наредни бити лепши и светији, али нажалост ми видимо да све траје овако како траје. Браћо и сестре, морамо рећи да данас неко живи и лепше и боље, али не и задовољније, нажалост. То нам сведочи да већина ствари за које се бринемо на свету, не доносе задовољство. Неко живи богатије, али не и много срећније. Живи се у изобиљу ствари и добара, али често са празним срцем. Празно срце не може ни видети та изобиља, а ни у њима уживати. Усуђујем се рећи да је то попут некаквог проклетства над човеком, које је увек ту када он пренебрегава више идеале и духовни смисао свога живота.

У овом времену које ствара огромне количине потрошних добара, ми ипак видимо да је највећи дефицит оличен у кризи морала, свести, а на првом месту љубави. У човеку који се налази у кризи љубави, све постаје тесно и никако не може бити задовољан. Свети апостол Павле каже: Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим (Друга Коринћанима 6, 12). Човек без љубави није ништа. Љубав је покретачка снага која човека крепи и подстиче да буде бољи. Љубав је та која човека води да нешто научи и учини добро. Без љубави се не може ништа научити. Онај који мисли да му ништа није потребно, такав не учи, али и нема љубави за нешто што му је потребно у животу. Нажалост, без те љубави је тесно и на њиви, те видимо да се људи данас свађају и око међа. Без љубави је тесно и на улици - када прођемо поред човека немамо свест да му назовемо Бога, како су то наши преци чинили.

Узалуд се човек мучи да испуни свој дом, ако не настоји да обогати своје срце Богом. Заиста, браћо и сестре, нама је потребно да будемо богати Богом и Пресветом Богородицом. Управо о овом богатству се проповеда у данашњем свету. Због његовог недостатка настају све кризе данашњице које ће бити све чешће и теже, уколико је човек сиромашнији у вери, љубави и уколико је лишен снаге да се ослони на Бога – да живи у хришћанској нади, без које су сва наша надања празна и немоћна.

Ипак, поред свих невоља и бура, ми хришћани немамо разлога да очајавамо, јер имамо Бога који стално држи испружене руке да бисмо се ухватили за њега како би нас водио и руководио. Човек који не жели да буде руковођен пада и пропада, макар био и на највећој позицији. Немамо разлога да очајавамо, јер нам је Бог дао Мајку Божију како би она била наша молитвеница и заштитиница пред Богом. Она нас грли мајчинским загрљајем и прима у своје најтоплије крило. Нема топлијег места где човек може седети од крила мајке која нас је родила. Шта тек можемо рећи за крило Пресвете Богородице? У њеном крилу има места за цео род људски. У олтару Цркве је приказан лик Мајке Божије, који називамо “Широм од небеса”. Због тога немамо изговора да не можемо да осетимо топлоту крила Богомајке, јер је оно шире од неба и земље.

Браћо и сестре, обраћајмо се Мајци Божијој. Њена помоћ нам је потребна у сваком времену и на сваком месту, а посебно у данашњим невољама и пошастима које нису снашле само наш народ, него читав свет. Но, и у невољама је потребно да будемо јаки и трпељиви, као што каже апостол Павле (Римљанима 12, 12). Јаки смо само ако смо са Богом и ако је Он у нама – ако смо са Пресветом Богородицом. Никаква философија нам није потребна како бисмо запамтили речи: Пресвета Богородице, спаси нас! То говоримо, тако се молимо и Мајка ће нас спасити од беда, невоља и свега онога што насрће на човека као икону и слику Божију. Бог вас благословио!

Проповед изговорена 21. септембра 2020. године
на празник Рођења Пресвете Богородице у Тополи