Потребно је наговестити да је замишљено да други предавач ове вечери буде др Милош Ковић, професор Философског факултета у Београду, али због извесних медицинских потреба он није био у прилици да гостује у Епархији шумадијској. Благодарећи цењеном професору Ивици на указаној пажњи и предусретљивости, предавање је ипак протекло у најбољем реду, не губећи од свог квалитета.

У уводном слову, водитељ програма јереј Слободан Савић је поздравио окупљене у име братства Светоуспењског храма и Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована чијим благословом се прослављају једанаесте Госпојинске свечаности. Такође, јереј Слободан се захвалио и уваженим предавачима др Немањи Девићу и др Ивици Чаировићу и у кратким цртама представио њихов рад.

Након увода, окупљеним слушаоцима се обратио први предавач др Девић и упутио на велики значај предложене теме предавања: “Када говоримо о темама Првог светског рата и његовог завршетка, стварању Југословенске државе, а затим и о обнављању Пећке Патријаршије, ми говоримо о кључним идентитетским символима Србије и вододелницама српске историје са почетка XX века”. Затим, како би појаснио због чега је XX век амблематичан за српску историју, предавач је настојао да прикаже историјске прилике у Србији 1918. године, тренутку када је дошло до образовања нове српске државе. У том циљу, у кратким цртама је изложена читава страдална историја иницирана Првим светским ратом, преко Албанске Голготе и пробоја Солунског фронта, па све до повратка српских војника у своју отаџбину: “Већ 1. новембра, војници долазе на границе некадашње Краљевине Србије. Сада долазимо до кључне поенте везане за век уједињења. У складу са овим догађајима, силе почињу да мењају свој став према Србији. Аустроугарске власти су доживеле потпуни колапс”. Закључујући први део предавања, др Немања Девић је подсетио на превелике жртве које се налазе иза образовања српске државе: “Краљевина Србија била је исцрпљена ратовима од 1912. до 1918. године. По званичним проценама са којима је изашла пред Мировну конференцију у Паризу, имала је 1.247.435 жртава. Поред тога, нећемо говорити о уништеној економији, о депресији која је дошла са инвалидима након повратка у завичај, о запуштеним њивама... Када гледам фотографије наших предака – са шајкачама, опанцима и незаобилазним брковима – замишљам као да гледам праведнике. Свим нашим прецима, који су нам толико слични, а уједно и толико различити, посвећујем ову беседу”.

У другом делу предавања, проф. др Ивица Чаировић је свој говор започео освртом на обнављање јединства у српским земљама: “Тих сто година уједињене Српске Православне Цркве карактерише мучеништво и вера у Христа. После светосавске и светосимеоновске аутокефалије из 1219. године и признања Српске цркве као равноправне у породици цивилизованих хришћанских цркава у средњем веку, столећа туркократије и година ослобођења од Османија, дошло је време да се у миру и љубави све српске области уједине у једну Српску Православну Цркву са јединим Првојерархом”. Затим, професор Чаировић је говорио о значају и појединостима обнављања Пећке Патријаршије: “Законодавни одбор Светог Архијерејског Сабора се састао 16. септембра 1920. године. На том састанку су присуствовали митрополит београдски Димитрије, епископи: темишварски Георгије, захумско-рашки Кирило, жички Николај и викарни епископ Иларион. Под трећом тачком расправљало се да ли је потребан избор патријарха. Сабор је 28. септембра 1980. изабрао патријарха Димитрија за првог Патријарха Обновљене српске Патријаршије. Уредбу о избору првог српског патријарха усвојила је и Влада, што је указом потврђено 23. септембра и остављено Министру вера да све остало изврши”. У завршној речи, ђакон др Ивица је говорио о садашњем стању и прогресивним остварењима Српске Православне Цркве.

Предавање др Немање Девића и ђакона др Ивице Чаировића

Овим предавањем, програм једанаестих Великогоспојинских свечаности, предвиђен за 2020. годину, успешно је закључен. Благодарни смо Богу, Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану и братству Светоуспењског храма у Крагујевцу на пруженим приликама да у средишту Епархије шумадијске слушамо говорнике блиставе речи и концизне мисли – почев од др Драгана Милина, преко Министра културе г. Владана Вукосављевића, завршно са др Немањом Девићем и др Ивицом Чаировићем. Будући да су Великогоспојинске свечаности проглашене сталном манифестацијом у области културе, од значаја за град Крагујевац, надамо се да ће и долазеће године бити успешно реализоване рукама свештенослужитеља Епархије шумадијске.

Лазар Марјановић