Чтецирали су: г. Милош Коцић и ученици крагујевачке Богословије.

За певницом су певали парохијани аеродромске цркве са свештеницима Браниславом Матићем, Иваном Антонијевићем и ученицима богословије "Светог Јована Златоуста".

Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о светлости Христовој, Преосвећени је истакао питање послушања у Цркви: “Када нам је Црква дала да будемо њени чланови, онда се подразумева да чланови куће треба да слушају домаћина, а домаћин наше куће је Господ Исус Христос. Свака реч записана у Јеванђељу садржи силу и моћ. Свака изговорена реч Христова храбри човека хришћанина. Храбри онога који не гледа да буде ученик другима, колико гледа да буде ученик Правог Учитеља. Речи: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега на небесима”. Ове речи се односе на оне који само имају уши да чују. А чује сваки онај који зна да слуша. Послушан је онај који има смирења у себи”. У наставку Владика се осврнуо на светлост вере која је упаљена у нама: “Овај свет је кућа Божија. Хришћанин је свећа коју је Бог запалио у нама када нас је створио. Ту смо свећу припалили још више када смо се крстили. Ти си упалио ту свећу и дужан си да га чуваш. А не када осетиш слабост или гордост, па кажеш: “Ја бирам свој пут”. Опет та сујета и гордост, да то што ја изаберем то је начин мог спасења. Позвани смо да и животом својим останемо онде у чему смо позвани призвани. Сваки хришћани светли светлошћу Христовом који живи Христом. Човек или светли или светли “тамом својом”. Тама је управо највеће зло у човеку... Ми се угледамо на Бога, а када се угледамо на Њега ми се угледамо на свете Христове, а онда их је Господ осветлио светлошћу непролазном. Наш позив је да будемо светлост. Човек је зато и призван да буде свет, као што каже Ап. Павле. Ту се човек спотиче често па мисли да може лако доћи до светости и да буде свет. Не можемо са првог степеника да скочимо на не знам који спрат. Неко ко је вешт и има технику можда и може, али ту је пад неминован. Зато се у светости иде степеник по степеник. Врлина се не може ниједна остварити одједном. “Ми смо позвани на светост, јер је воља Божија да будете свети. Отуда када хришћани упражњавају свете врлине помоћу благодати Божије помоћу труда свога, молитве своје, а првенствено смирења, такав човек задобија ту светост којом просвећује и ум и душу и срце. Такав човек постепено освећује себе. Пример много већи и значајнији од не знам каквих речи које човек зна. Пример је важнији и потребнији него ли све те наше речи. Преосвећени је упоредио грешника са оним који саблажњава друге: “Онај који погреши ако се потруди може да се покаје, али шта ћу да радим са оним којег сам ја саблазнио. Саблазан је тежа од греха, браћо и сестре. Ваљан пример има већу моћ него све речи. Такав човек не показује те своје добре примере ако их има, него он у смирењу их чува. Отвори Бог разум и ум да види та његова добра дела, а која он скрива”. На крају је Преосвећени говорио о светлости коју је Господ упалио у нама да не угасимо, јер ћемо остати у мраку: “Бог ће помоћи. Човек када падне, када види да пропада, не сме да изгуби наду и веру у Бога. Ми и ако падамо, свећа коју је Бог упалио све ће више и више светлити. Нека нам Господ помогне да живимо у светлости Христовој. Да та светлост која обасјава свакога човека који долази на свет, да је не угасимо... Нема нам покајања без смирења. Када имамо смирења све те свеће добрих дела и хришћанских врлина горети у нама. Човек ће заиста бити срећан што је сачувао светлост свеће Христове.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић