Данас молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице, Велику Госпојину, дан када је пречиста Богомајка мирно предала свој дух Богу, без муке, бола и ма какве телесне болести. Трећег дана по Успењу, она се, као што знамо, окружена мноштвом анђела јавила апостолима са речима: “Радујте се, ја ћу бити с вама навек.” Само наше срце испуњено вером и страхом Божијим може данас да назре такву такву слику и живу икону, такав мирис и тај божански глас; нашој чувствености помућеној гресима и искушењима свакодневице тешко је да појме такву благодат. А ипак, наше српско, вечито сумњичаво око, не може а да се не диви лепоти и раскоши Богородичиних манастира: од Пречисте крај Кичева, преко Перивлепте код Охрида, остатака Богородичине цркве крај Куршумлије, наше Љубостиње, манастира Мораче покрај Колашина, и до Лепавине у Славонији, па назад, преко, наших шумадијских манастира Каменца и Денковца, све до Сукова и Каменице на падинама Старе Планине. Небројеним црквама, међу којима је и наш Успењски храм пред којим сада стојимо. Наше ухо не остаје недирнуто на ангеоске тонове појања монахиња из Каленића и Ђуниса, манастира који су посвећени Ваведењу, односно Покрову Пресвете Богородице. Наше руке примају наизглед хладноћу, а потом осећају топлоту која се шири целим телом, пошто додирнемо стубове Богородичине цркве у Студеници, или саркофаге у којима леже српски патријарси из древних времена у Пећкој Патријаршији.

Наш ум, навикнут да функционише по правилима рација, склон да налази једноставна објашњења и решења, стоји немо, без одговора, пред чињеницом каква се чуда дешавају пред чудотворним иконама Мајке Божије: светогорске Млекопитатељнице, хиландарске Тројеручице, Богородице Савинске и Богородице Бођанске, Пећке и Чајничке Краснице. Они који су пред тим иконама узносили молитве Богомајци и Господу, говорили су и писали о њима као да живе у време када је сам Христос творио чуда по земљи, а не два миленијума касније: тужни и уплакани су пред њима добијали утеху, сиромашни своју лепту, ратари родну годину, тешко оболели били би готово у трену исцељени и оздрављени, порочни се ослобађали својих демона, а песма и радост оних који су крај њих измолили благослове за брак и потомство, када би се сабрала, чула би се до Небеса. Колико год да је молиоца, Она је вољна да им испуни корисна мољења. Без обзира на то каква су им имена, какво одело на себи носе, колико језика говоре и колико диплома имају, јесу ли богати и сиромашни – Она их пита само шта носе у срцу и као моћна посредница узноси молитве свом Сину, који седи са десне стране Оца. И ту долазимо до кључне поенте ове беседе.

Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог Отац га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству: “Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески” (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божијег представља управо Христово Рождество – дан у којем се Бог очовечио да би се човек и људи обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања “док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове”.

И, дозволите да кажем, управо зато, наша мајка Црква и данас, вековима и миленијумима касније, остаје једнако традиционална и једнако савремена: у време када разни тобожњи борци за људска права заправо потенцирају све разлике које постоје међу нама, ми још само у нашим храмовима стојимо један уз другог ‒ богат и сиромах, стар и млад, здрав и болестан, мушкарац и жена, али ако аутентичне и непоновљиве иконе Божије, покајани прилазимо истој Чаши. И још само ту се можемо срести са нашим далеким прецима, у једној истој заједници, за време Свете литургије. Да станемо на исто тло на којем су они стајали, да додирнемо ствари које су они додиривали, да изговарамо идентичне речи које су они казивали, да певамо што су и они певали на начин на који су певали, да будемо заједно са њиховим саборцима и потомцима њихових сабораца. Ко има среће, да чује и директно њихов шапат. Још само сабрани у евхаристији имамо шансе да се нађемо у истом строју са свим нашим победницима и на прозивци изговоримо скромно: “Присутан!” А на крају, да у своја уста примимо онај исти Свети дар, често из истог путира и исте кашике, као и наш отац и мати, бака и деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел... који у савремено доба бива као трансфузија за нас малодушне.

Наша српска држава саграђена је на светим темељима које су нам поставили Стефан Немања и Свети Сава, и као таква, све док како говори Немањино завештање они “који се зову његовим подражавају његово дело”, она стреми висинама и непропадљива је. Док се српски народ држао својих светаца и својих завета, он је и у тренуцима највећих искушења вечито дочекивао Победу и Победиоца. Како су векови испуњени молитвом претворени у сате и дане најбоље говори кованица с почетка 20. века: “За Косово ‒ Куманово, за Сливницу ‒ Брегалницу”. У живој вези са својим светим прецима, сваку Голготу су претварали у Васкрс, пркосећи понекад чак и природним законима (сетимо се и овом приликом очајних очева из Херцеговине који се после покоља својих жена и деце поново венчавају и дају својим новим чедима имена њихових прекланих полубраће и сестрица). Тако је било све док се нису појавили нови Ироди 20. века који су опет изгонили Христа из наших домова. У својој охолости, они нису презали ни да ударе на монахе и свештенике, да скрнаве цркве и забрањују литије, да бележе ко иде у цркву, да поништавају значај Светог Саве. Али ударајући на цркву, они су ударали директно на Христа – и ту им се свака сабља отупила и поломила.

Данас, Срби се буде. И схватају да црква није нека институција или свештеник сам за себе, већ сам Христос (који, опет, није нека апстракција, већ Личност која тражи жив однос), који нас зове да будемо једно. Оно што је пре само двадесетак година изгледало немогуће, да млади и учени људи буду у првим редовима за причест (примајући тако и крв Христову по својој слободној вољи, онолико колико сами хоће и могу), да посте постове, слушају своје духовнике, певају о Косову, носе бројанице и са поштовањем прилазе храмовима и целивају иконе, данас све више постаје реалност. У некада духовно уснулим областима жива Црква је највидљивија – и православље се чини као једина истинска и аутентична побуна против модерног, “врлог новог” света како га је назвао Олдус Хаксли. Поклич пре свега младих људи, “Не дамо светиње”, затресао је цео Балкан. И створене су готово архетипске слике и симболи, попут завејане колоне са крстом са Жабљака и оног пламеног крста поред Ђурђевих Ступова, који као да је окупио све преостале становнике једног града. Поред Петрове цркве у Новом Пазару, наше најстарије богомоље крај које су одржавани сабори властеле, по ноћи су се измешали крстоноше са великим каменим крстовима, па је изгледало као да је дошао дан Васкрсења мртвих. И код нас у Шумадији људи су ван празника прошли у литијама кроз скоро све градове, у највећим неполитичким скуповима у минулим деценијама. Кроз ту једноставну крилатицу, којом је говорено шта не дамо, уједно се показала и спремност шта нова генерација хоће: да она цени своје свештенике и оце, да воли своје владике, да поштује своје храмове и жели да учествује у духовном животу и развоју заједнице. Године и историјски догађаји који су иза нас показали су нам да жеља за револуцијом и побуна кроз “против” нису решење, већ само сабирање и, у оквиру њега, револуција у себи и борба за бољег себе. А у тој борби, барјак новог поколења, биће више него икад раније у протеклом веку, онај једини сабирајући, на којем је крст и на коме пише: “Исус Христос побеђује!”