Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у храму Светог архангела Гаврила у Буковику служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање игумана манастира Ћелије јеромонаха Доситеја Радивојевића, Архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Миливоја Старовлаха, јереја Милоша Мијатовића, јерођакона Василија (Старовлаха) и ђакона Александра Бабића.

Својим дивним појањем и ову Свету Литургију су улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.

Након библијских читања Епископ Јован је верне укрепио својом поучном беседом о покајању и свему ономе што погани човека и тера га на грех. На самом почетку беседе Епископ је објаснио шта је то што погани душу нашу и шта нас одваја од Господа: “Оно шта највише погани човека јесте оно што излази из њега самог. Ми људи смо склони улепшавању стварности и сви ми видимо и чујемо само оно што желимо да видимо и чујемо. Ако човек заиста живи са Богом он жели да чује само добро”. Епископ је навео запажање Светих отаца који казују да је човеково срце један безобални океан: “Само човек који површно верује у Бога склон је саблажњавању. Онај човек који падне, он има могућности да устане, али онај који после пада не устаје, него тоне све дубље, он дотиче дубине зла. Ми људи тешко признајемо свој пад”. Епископ наводи још да “свако дрво које није усадио Отац Небески искорениће се”, а овде под термином “дрво” се разумева свако људско биће које није у заједници са Богом. Многи сматрају да је крштење и миропомазање потврда да су истински и искрени хришћани, али заборављају да човек мора живети тим крштењским животом. Ми својом вољом нити долазимо, нити одлазимо из овог света. Ако неко не жели спасење себи, не смемо га на силу спасавати, јер се спасење не остварује неспасоносним средствима. Не можемо бити слепи за Бога и покушати као такви водити онога коме је помоћ потребна, јер ако слепац води слепца, оба ће у јаму упасти. Велико је зло бити слеп телесно, али духовно слепило је још већи грех и још горе стање човека. Све док човек живи са непокајаним грехом он је глув за Господа. Прво требамо сместити Бога у своје срце, па потом ће из тог срца извирати све божанско. Ако желимо да видимо Бога, морамо имати чисто срце и духовни мир. Срце човеково је морални центар и све оно што извире из њега може бити свето и несвето, чисто или нечисто, то све зависи од нас. Онај који има чисто срце има и чисту душу. Наше срце је најмилији дом Божији. Бог тугује за сваким човеком који не дозвољава Богу да уђе у његово срце, јер срце таквих људи је испуњено другим, материјалним вредностима. Бити човек је толико узвишено, јер смо створени по лику Божијем, али је на нама да ли тај лик у себи осветљавамо или замагљујемо. Онај ко носи Бога у срцу је Богоносац и таквом човеку нечастиви не може да се приближи. Тамо где ми грешимо јесте што уместо да тражимо заштиту од Бога тражимо је од нечастивог. Увек нађемо оправдање за своје грехе, али никада не можемо да нађемо оправдање за другога.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Након Свете Литургије реферат на тему: “Између безнађа и наде” прочитао је ђакон Александар Бабић након чега су сви окупљени изнели своје мишљење о обрађеној теми, а потом имали и прилику да поставе питање ђакону Александру и да заједно са њим полемишу око одређених делова обрађених у овом реферату.

јереј Немања Искић