Светој Литургији присуствовали су верници у ограниченом броју, у складу са прописима и препорукама надлежних служби.

По прочитаном Јеванђељу по Марку, где се говори о исцељењу бесомучног и о “роду неверном”, Преосвећени Владика је произнео беседу. На почетку је истакао да нам је остало још три недеље Великог поста. Много смо слушали и говорили су нам шта је пост, који је значај поста и циљ његов. Пост је средство да дођемо до циља. А циљ поста јесте да нас уведе у покајање. “Све док не уђемо у покајање, искрено, дубинско, ми не можемо да сагледамо себе, не можемо да признамо себи себе. Пост нам помаже да владамо собом. У посту није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо једно другачије понашање. Зашто? Зато што је пост уствари и дисциплина тела и духа човековог. Заиста, ништа човек не може да постигне без поста и молитве, и без дисциплине”.

Преосвећени је истакао храну као фактор духовне заблуделости: “Човек када мисли на мрсну храну, он уствари више мисли на тело, него што мисли на душу. Свети владика Николај каже: “Увек сито тело показује гладну душу.” Такође је рекао: “Ко пости душу гости”, даје превагу, не даје телу да буја, већ га смирава и тада човек кроз пост и молитву он душу ставља испред тела. То не значи да ми у посту не треба да једемо. Није циљ поста да изнуравамо тело толико да не можемо да се молимо, већ страсти наше. Да изнуравамо све оне погрешне мисли наше, жеље наше. Што више човек пости, то више води рачуна о своме телу. Тело је за Господа, али је првенствено душа. И душа и тело је за Господа. Тада се душа радује јер смо јој посветили више пажње. Када постимо треба да посветимо пажњу да се уздржавамо од злих речи. Све почиње у нашим жељама. И добро почиње у нашим жељама. Ако човек не влада тим својим жељама онда се он и не уздржава ни од злих речи, мисли, ни од злих дела. Ко пости и ко се искрено се моли, а пост и молитва су нераздвојни, он уствари уздржава себе. А то и јесте сврха поста, да се уздржавамо од своје сујете. Ако ово сачувамо, тек онда ће нам пост бити и праведан и спасоносан”.

“Због праведног живота Бог је светом Јовану дао духовно провиђење како можемо да се спасемо, а то излагање се састоји кроз предивну књигу Лествицу која се садржи у тридесет поука. Она нас уводи како да дођемо до преображаја свога, како да се постепено усавршавамо, да се кроз то усавршавање спасемо. Свети Јован кроз ту дивну поучну књигу која је преведена на наш језик указује на то где се види радост поста. У противном, човек не може да осети радост поста, него ће стално да осети недостатак. Колики је значај поста управо нам говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули, како је један човек, отац свог сина, ђавоиманог, који је био поседнут ђаволом, довео прво до апостола Христових. Христос је рекао: “Овај род, бесомучни, изгони се постом и молитвом”. Ето нам разлога да будемо радосни посту, ако постимо и молимо се, ми добијамо силу Божију да можемо се борити и са нечастивим силама. Дакле, данашње Јеванђеље нам описује тај догађај. Ми кроз овај догађај видимо да је та немоћ била велика мука. Али немоћ не обара оца, кога не хвата страх, да би он због тог страха изгубио веру и поверење да ће наћи лека, али не у себи, него да ће наћи лека у Ономе Који једини има лека за све наше болести, немоћи, падове. Тај лек је Господ Исус Христос. Он Који је лекар над лекарима, то је Причешће којим се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато онај који се причешћује он узима лек над лековима. Зато нам Господ каже: Куд човече идеш? Јел си тужан? Дођи мени, ја ћу те орадостити. Јел си пао? Приђи ја ћу те подићи. Јел си грешан? Ја ћу те очистити. За све то нам треба на првом месту вера, па тек онда пост и молитва. Где уђе страх, ту вера слаби. А када нам вера слаби ми смо онда подложни свему и свачему. Губимо веру. Онда губимо Бога. Губимо онда најважнији ослонац на Кога треба да се ослонимо, а то је Господ Исус Христос”, истакао је епископ Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

“Овај долазак код апостола, показује степен вере овога родитеља. Значи како је њему расла вера, он је све приљежније тражио и лекара. Показујући нам тако своју сазрелост, како каже Златоусти, сазрелост у вери и знању, а вера и знање је поверење у Бога. Отац тог младића не тражи разлоге болести његовог сина, не тражи ни у казни, ни у освети Божијој, не тражи ни оправдање ни код људи. Он не оптужује ни човека. Не мери све ни казном ни кривицом. Види добро и исправно овај отац невоље, страх, није му затворио добар видик вере, због тога он синовски вапи ка Господу, не истичући то дугогодишње страдање. Не тражи помоћ за сина, него тражи помоћ њему, да у њему ојача вера, јер ако ојача вера у њему, ојачаће и у сина. Изгуби ли се вера у оца, губи се вера и у сина. Зато и каже: “Ако што можеш помози нам, и смилуј се на нас”. Какав молитвени вапај! Посни вапај! То је оно за шта морамо да се молимо”.

У сваком нашем стању и душевном и телесном утеха је да имамо вере. Зато Господ каже све је могуће оном који има вере. “Видевши да је ту Спаситељ и Избавитељ и Лекар, он говори: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Наша невоља је у нашем неверју. Зато је вера основ нашег живота. Зато Господ каже: “Све је могуће оном који има вере”. Ето нам браћо и сестре начина како да се спасимо, да оздравимо и душом и телом, како да тражимо силу од Бога, како да нам страх не замени веру, а поготово у време искушења које нас је снашло. Сад не смемо да изгубимо веру. Да би ојачали вером треба нам и пост и молитва. Зато исцелимо се сами, постом и молитвом. Исцелимо се и сами од маловерја и од овога страха. Људско је, страх је људски, слабост је људска али је сила Божија. Зато треба појачати пост, молитву и добра дела, и ево и ово искушење које нас је снашло је провера наше вере, како верујемо, да ли нам је вера делотворна, или нам је вера само на језику. Ово је провера вере наших хришћанских односа. Сада треба да покажемо хришћанска дела. А то је да помогнемо болеснима, да се молимо за њихово оздрављење да се молимо да не оболе. Видите како се ово као куга шири. Опет понављам и себи и вама, дала нам се прилика да покажемо то хришћанско дело како ћемо помоћи немоћнима. Сада да покажемо да некоме дамо чашу воде, да дотуримо храну или било шта.

Нека би нам Господ помогао да се спасемо од свих невоља, од ове болести, и да тражимо оздрављење од Бога. И да верујемо и онима који су од струке, али да не смемо да изгубимо веру у Бога”, закључио је Владика Јован.

братство Светосавског храма