На Опленцу, испред храма Светог великомученика Георгија, одмах после државне химне у изведби црквеног хора “Опленац”, приређен је молебан за спас српског народа и Цркве у Црној Гори, на Косову и Метохији, и свим крајевима.

После молебана, народу се обратио свештеник Остоја Пешић рекавши: “Сабрали смо се на овом светом месту, не политички, не партијски, већ на јавни час веронауке! Синоним који последњих месеци одјекује у свим земљама, по брдима и долинама, уместо “Господи помилуј” је “не дамо светиње”! Сабрали смо се да још једном посведочимо да смо Небески народ, да ћемо дати све за Христа, а Христа ни за шта! Као што је овај храм сазидао у славу Божију Краљ Петар, тако је и сваки други храм у Црној Гори и свуда у свету саграђен у славу Божију, да се у њему сведочи и прославља име Господње, а не да се доказује. Помолимо се Богомајци и свим светима да се наша браћа не окрећу против нас — против самих себе. Да им поручимо да су врата цркве Христове отворена свима, и да за све има места!”.

Потом се народу у име организатора овог скупа - тринаесторо студената, средњошколаца и младих Тополе, обратио студент права г. Ђорђе Гојковић: “Бог је увек пуштао велика страдања на своје миле и изабране. Ми, знајући то, водимо “борбу непрестану” — нешто што други никад неће разумети. Сви, а посебно ми млади, имамо да ходимо путем који нам је показао Свети Сава, који је раскрчио Карађорђе, а опевао Његош. Стојимо на, иако не географски, ипак највишем врху Србије, на месту где одмара тело славнога Вожда. Мирис тамјана осетиће се по свој српској земљи, појање ће чути сва Србадија, а нашу јасну поруку коју громким гласом шаљемо са Опленца, чуће и Ловћен и Шара: не дамо светиње!”.

Народу се затим обратио историчар и управник Задужбине Краља Петра I, господин Драган Рељић: “Обесмишљавајући оно што је српском народу најсветије, без обзира у колико виртуелних граница га на силу омеђавали, под изговором да ће на рушењу природног права поставити темеље новог позитивног права за нови поредак, и да је досадашња хиљадугодишња историја само ефемерна припрема за светлу будућност њихових инстант нација, оно на шта нису рачунали је генетски код Срба утврђен много пре њиховог времена, установљен управо од онога чију цркву руше — од Светога Саве. Десило се чудо, догодио се народ кога предводи Свети Дух. Желим да пошаљемо одавде, испред српског Олимпа, нашој браћи поруку од великог Његоша: Србин Србима на части захваљује!”.

Милена Вујичић, студенткиња Факултета политичких наука, изговорила је свечане и снажне стихове родољубивог песника Јована Дучића, аутора песме “Ave Serbia”.

Ђорђе Гојковић, студент права, изговорио је стихове Алексе Шантића упућене злу, песму “Ми знамо судбу”. Богдан Стевановић, гимназист, за крај је, уз највећу симболику, изговорио стихове “Посвете праху Оца Србије” из највећег српског дела, Његошевог “Горског вијенца”.

После песме “Не дамо светиње” у изведби хора, изражена је велика захвалност организатора и црквене општине окупљеном народу и свим помагачима реализације овог молитвеног скупа.

На самом крају, у порти цркве Рођења Пресвете Богородице у Карађорђевом конаку, приређена је бакљада са вишезначном симболиком. Бакље су запаљене као знак некадашње буктиње слободе која се управо са овог места раширила по целој Србији. Гореле су у облику Крсног знамења, док је одушевљени народ сложно певао родољубиву песму “Сини јарко Сунце са Косова”. Порука која је послата гласи овако: Крст је светлост и слобода, и у овом, и у будућем Животу!

Ђорђе Гојковић из Тополе, студент Правног факултета