На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу.

Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”.

У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”.

ђакон Александар Ђорђевић