Након прочитане јеванђелске приче у којој се Господ обраћао књижевницима, фарисејима и лицемерима, Епископ Јован је верницима протумачио Господње речи рекавши:

“Читајући Јеванђеље ми често, браћо и сестре, застанемо на некој речи јер нам се учини као да је никад нисмо прочитали, а у ствари јесмо. Данашње Јеванђеље нам говори да има људи различитих врста, у смислу да припадају овом табору или оном, како би рекао наш народ. У време Христа постојали су фарисеји, књижевници, садукеји, лицемери... Који су то људи? То су они који се пред другима претварају да су бољи него што јесу. У контексту овог данашњег Јеванђеља, видимо да су се ови људи увек позивали на неки закон, а прави закон је правда, милост и вера. Ово троје јесу душа закона. Као што је душа претежнија од тела, тако у закону је ово троје претежније од свега. Шта раде ови људи? Они проглашавају оно што је споредно за главно, а главно проглашавају за споредно. Зар ми не живимо у таквом времену? Зар не живимо у времену где су вредности обезвређене? Данашњи човек дозвољава да га неко води и најгоре је што такав човек тада не проверава себе. Ови људи - фарисеји, књижевници, лицемери, сврставају се у оне који неће да изваде брвно из ока свога, а хоће да ваде трн из ока другога. Лицемерје мери само лице споља, зато се такви људи зову лицемери, док “лепота кћери цареве је изнутра”, како каже премудри Соломон. И заиста, џабе нам је што се перемо споља ако се изнутра не чистимо. Онај који је очишћен изнутра, он нема потребу да се чисти споља. Зато је важно да схватимо да без божанске правде, без божанске милости, без божанске вере човек се претвара у пустош, у “леш човечности”, како каже један свети отац. А кроз правду, милост и веру, у човека силазе божанске силе које га непрестано обесмрћују и обожују. Речи данашњег Јеванђеља: “Вођи слепима који цедите комарца а прождирете камилу”, указују на то да лицемери оно што је ситно претварају у крупно, а мало претварају у велико. Мерила таквим људима су потпуно изврнута, изопачена. Ненормално узето је за оно што је нормално. Зато наш народ каже, браћо и сестре, “чега се паметан стиди тиме се луд поноси”. Четвородневни Лазар, којег је Господ васкрсао, се само једном насмејао у току свог живота и то када је видео како неки човек краде грнчарију. Када га је ђакон упитао зашто се насмејао, епископ Лазар је одговорио: “Зато што блато краде”. Свети Јустин за лицемере каже да такви људи иду на глави, а мисле ногама. А може ли нога да мисли? Не може. Данас када се каже да треба да се реформише човек и друштво, људи углавном помисле на спољне реформе, а шта вреди ако свест човека не реформишемо? Каква је корист од таквог закона? Дакле, све се то тако чини зато што се у суштини не познаје човек. Који човек? Боголики човек којег је Бог створио по лику и подобију своме. Зато, браћо и сестре,треба чешће да читамо Свето Писмо да молимо да нам Бог открије смисао тих Христових речи које су нам потребне у овом животу. Јеванђелски принцип гласи да се човек реформише изнутра, да би споља испао реформисан. Другим речима, човече, не претварај се да си другачији него што јеси, не заваравај друге јер друге можемо преварити, али Бога не можемо преварити. И сваки који тако покушава не зна да је прво преварио себе, да је прво обмануо себе. Е зато треба да се чистимо изнутра. “Џаба нам је прати чашу споља, кад је прљава изнутра”, како каже Господ у данашњем Јеванђељу. Човек не може да се чисти изнутра без љубави, труда, подвига, без смирења. Нема човека без дара Божијега, али је страшно када човек злоупотреби дарове Божије”, истакао је Епископ Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

“Зато се помолимо Господу да нас не сврста са овим књижевницима и фарисејима и лицемерима, него да нам каже: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Е наш живот треба да буде такав да се трудимо да уђемо у радост Господа свога. Радост Божија кад уђе у човека она га носи, он је радостан што је у Богу и што има Бога у себи и што је Бог са њим. Бог вас благословио.”, закључио је Владика Јован благословивши верни народ.

Урош Костић, ђакон