Новица Јевтић рођен је у Селевцу код Смедерева 1956. године. Прве издавачке кораке начинио је у загребачкој “Издавачкој дјелатности ЦИП”, а недуго затим је основао и сопствену издавачку кућу “Евро”, која је извесно време била и део италијанског издавачког гиганта из Фиренце “Giunti Editore” и радила под називом “Евро–Ђунти”. Новица Јевтић остаће запамћен као ентузијаста који је био увек спреман да пружи прилику неафирмисани писцима.

Такође, нарочиту пажњу је поклањао издањима за децу и био је велики добротвор који је у сарадњи са Фондацијом принцезе Катарине Карађорђевић из године у годину својим књигама пружао радост многој деци.

Ктитор је храма Светог великомученика Димитрија, његове крсне славе, у Крагујевцу, живописа у цркви Светог Атанасија Великог у Селевцу, а помогао је и у обнови храма Свете Тројице, такође у свом родном Селевцу.

За посебне заслуге на духовном и хуманитарном пољу, Српска Православна Црква одликовала га је Орденом Светог Симеона Мироточивог и Орденом Светог Саве.

У својој беседи, Епископ Јован је подсетио на живот господина Новице, рекавши: “Познајући Новицу увидео сам да је веровао у Бога и загробни живот. Сада, када стојимо поред његовог одра, мајке, родбине и свих вас, питам се која је најбоља реч да опише доброг Новицу. Још увек ми у ушима одзвања његов позив када ми је рекао да је тешко болестан. Као пријатељ и владика, покушао сам да му појачам веру, али он ме је предухитрио и рекао: “Владико, ја сам се предао у руке Божије”. Браћо и сестре, то може рећи само дубоко верујући човек”. Владика је затим говорио о његовом великом ктиторском завештању: “Новица је вољом Божијом отишао из овога света, али су остала његова велика дела. Неизоставно морам да споменем прелепу Цркву Светог Димитрија у Крагујевцу, који је и заштитник његовог дома. Пред освећење смо заједно отишли у Солун да набавимо све потребне ствари, а он ми том приликом рече: “Немојмо заборавити и ону малу кашичицу за тамјан”. Пазите, браћо и сестре, колика је црквена свест била код њега. После смрти владике Саве, његовог великог пријатеља, дао је монахињи Магдалини новац, како би палила кандило на гробу покојног владике и украшавала га цвећем. Такође, наш добри Новица је оставио прелепи живопис у храму Светог Атанасија Великог овде, у свом родном Селевцу. Када смо освећивали фрескопис, сви смо видели да Новица зрачи радошћу. Оставио је и ову Цркву Свете Тројице, која је његовим залагањима обнављана и негована. Драги Новице, када дођеш у Царство, поздрави нам владику Саву и мати Магдалину, коју си волео као своју рођену сестру. Нека му је вечан спомен међу нама и Бог душу да му опрости”, закључио је Епископ Јован.

Потом, окупљенима се обратио и министар културе и информисања Србије господин Владан Вукосављевић: “Ваше преосвештенство, тужни скупе, браћо и сестре нисам веровао да ће доћи час када ћу говорити испред свог пријатеља племенитог и доброг човека Новице Јевтића. Када је сазнао за своју болест, замолио ме је, да када дође моменат, и ја кажем неку реч. Но, мени је грло стегнуто и душа ојађена. Сви ми који смо Новицу познавали, а пре свега породица, треба да будемо постојани и усправни, јер тиме испуњавамо аманет нашег Новице. Желим само да кажем истину којој сам сведочио. Када се питамо шта је нашу Србију одржало на ногама свих ових векова, поред многих ствари ћемо запазити и разумети да су то, пре свега, били људи посебног кова – храбри, скромни и богобојажљиви. Један од таквих људи је био и Новица Јевтић. Био је пријатељ, домаћин и борац који је своју породицу и фирму водио кроз успоне и падове. Једва да има куће или детета кроз чије руке нису прошле књиге које је он, са пуно љубави, штампао.” Господин Владан је затим додао: “Када гледамо свој живот увек можемо пронаћи мило и топло лице Новице Јевтића и увек ће нас грејати топлота његове племените душе. Нека ти је лака ова родна груда, пријатељу, и нека ти Бог душу опрости”, закључио је министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.

Вјечнаја памјат! Бог нека ти душу прости и подари рајско насеље!