За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирао је г. Владан Степовић.

Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала у ком се говори о жени грешници која је миром помазала ноге Христове и излила сузе покајања, Епископ је истакао: “Ова жена кад је чула да је Христос у њеној близини, у дому код Симона, код ње се показала једна велика жеља да се сретне са Христом. Она је најскупоценијим миром помазала ноге Христове. Свети оци када тумаче ову причу, кажу да се у овој жени појавила она искра вере и она је знала да јој нико не може опростити грехе до сам Господ Исус Христос. Док су Христос и Симон седели за трпезом, ова жена није имала храбрости да погледа у лице Христово, Његово лице је светлело, а она је, осећајући покајање, стала иза Христа и почела је да плаче лијући покајничке сузе, квасећи ноге Христове и косом главе своје их је отирала. Овај догађај изазвао је једно страшно негодовање фарисеја Симона према овој жени, али и према Христу. Симон зна да је ова жена велика грешница и он сада сумња у Христа као пророка, јер би Христос требало да зна каква га се грешница дотакла. Христос не само да зна каква је ова жена грешница, већ зна и помисли Симонове, како он себе сматра праведним. Тако и ми често себе сматрамо праведнијима него што јесмо, а другога сматрамо мање праведним од нас, а не видимо да је често тај други и праведнији и бољи од нас. У дијалогу са Симоном доминира Христов суд о Симону и овој жени грешници. Овде Христос говори о двојици дужника и поставља питање Симону ко треба више да воли Бога, овај са мањим или овај са већим дугом. Права вера човека подстиче на покајање, молитву, љубав, наду. Из свега овога реченог, видимо да жена која је у почетку описана као грешница, представља на крају пример вере и пример свих дужника који немају од чега да врате дуг, али од Христа примају опроштај дугова. Она узвраћа покајничким сузама и показује нам да смо сви ми велики дужници, док са друге стране фарисеј сматра да он Богу не дугује ништа, него да Бог њему дугује. Он није позвао Христа да би видео у њему себе. Зато га Христос позива да не осуђује. Врло је важно да и ми у животу не осуђујемо, јер каквим судом судимо онаквим ће нам се и судити”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Готово сви присутни верници су се причестили да би потом у миру испратили свог Владику добивши од њега свети архијерејски благослов.

Урош Костић, ђакон