Архипастирска беседа којом се владика Јован обратио окупљеним верницима била је веома садржајна и целовита. У беседи се владика осврнуо на прочитане речи Лукиног Јеванђеља о ношењу крста као основној одлици хришћанског живота, подсетивши да смо ми позвани да непрестано, у нашим свакодоневним животима носимо крст и сва искушења која Господ ставља пред нас. Позвани смо не само да издржимо искушења, већ да их носимо са вером у Бога, да ће нам Бог помоћи да изнесемо свој крст, знајући да без Господа ништа сами не можемо.

“Ако сва искушења издржимо и крст свој изнесемо са благодарношћу Богу, у смирењу, онда ће крст понети нас, јер је у крсту сила, снага и моћ Божија. Зато се и нечастиве силе не плаше ничега као крста, јер знају да је крстом Господ победио грех, смрт и силу нечастивога. Господ данас понавља: “Ко не носи крст свој”, али понављам и себи и вама, ко не носи Крст са смирењем, благодарношћу, осећањем и вером да Бог неће допустити такве невоље и искушења која ће нас сатрети, него да ће нам Бог помоћи. Бог неће да уништи човека, браћо и сестре, он се ради човека родио, оваплотио, страдао, васкрсао и вазнео. Све је то урадио да би нас вратио тамо одакле смо истерани. Где је био Адам? Био је у рају. А шта је то рај? Шта је испуњавало Адама у рају? Не само она лепота раја, већ гледање лица Божијег у рају и комуникација коју је са Богом имао”, навео је владика Јован.

У наставку своје беседе владика је нагласио да је Адам био у рају и уз Бога све док гордост и самољубље нису човека удаљиље од Бога. Својом гордошћу Адам је унео немир у себе, а са тим и у цео свет у и све што га окружује. Исто је тако и данас, ко има немир у себи он тај немир шири и у друге, док ко има мир у себи, он тај мир преноси и на друге.

Речи које је Господ упутио својим апостолима, упућене су и свима нама данас. Упућене су свим хришћанима, јер бити хришћанин значи носити свој крст, признавати Христа за Бога и ићи за Христом.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Владика Јован је посебно нагласио пример правог крстоносца који је непрестано ишао за Христом, а то је свети Сава Горњокарловачки. У беседи владика је окупљене вернике подсетио и подучио житију овог светитеља, који је, као епископ горњокарловачки, убијен са још две хиљаде Срба на Велебиту 1941. године само зато што су били уз Христа и са Христом, зато што су били православни и зато што су били Срби. Иако је имао прилику да се склони, чак је и саветован да то уради, Горњокарловачки мученик је остао уз свој народ говорећи: “Ја ћу се пре са животом растати, него што ћу свој народ напустити”. Житије овог светитеља говори нам и о страдању православног свештеника кога су усташе натерале да служи опело над живим сином, па их затим обојицу убили. Величина њиховог страдања лежи у томе што су свој крст изнели са вером у Господа, знајући да је мучење и смрт пролазно а да је њима вечност обећана од Господа.

јереј Милош Ђурић