Оцу Петру саслуживали су: архијерејски намесник лепенички и в.д. намесника левачког протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Милан Благојевић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Борис Милосављевић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Литургијском благољепију је допринео дечији хор при овом храму, који сачињавају ученици оближње основне школе “Душан Поповић”, али и студенти Богословског факултета у Београду. Такође, Литургији је присуствовало сестринство манастира Прерадовац.

Инспирисан данашњим празником, богонадахнуту беседу је изговорио отац Петар који је своју проповед започео Његошевим речима: “Крст носити нама је суђено, борити се са својим и са туђином. Крст је Христов страдање и добродетељ”. Поучавајући народ, отац Петар је наставио: “Свети цар Константин видео је тај крст на небу, када је 312. године кретао у рат против Максенција. На том великом крсту преко читавог неба који је видео, писало је – Овим побеђуј! – то јест, побеђуј крстом, побеђуј Богом који је разапет на крсту, побеђуј Богочовеком Христом, али тако што ћеш се и сам сараспети са Њим и сам понети свој крст који је од Бога дат, носећи тај крст љубављу Божијом, милошћу Божијом и силом Божијом.

Сваки човек овде на земљи носи свој крст и треба га понети са благодарношћу. Чак и она два разбојника на Голготи су била на крсту, што сведочи да сваки човек, био он разбојник, био он праведник, био он покајник као онај десни разбојник на крсту, или онај леви који се није покајао, носи свој крст, али носи га или са благодарношћу, или са роптањем. Или са благодарношћу и молитвом упућеном Оном који је разапет на центру Голготе, на Голготи, Јерусалиму, то јест са благодарношћу Христу Богу нашему, или са роптањем и сталним туговањем да нам је стално неко други крив за нешто у нашем животу и стално осврћући се око себе и упоређујући себе са другима хвалећи се, гордећи се, не схватајући да оговарамо и осуђујемо сами себе...

Крст је и сила, и знамење, и тајна, и слава наша, и венац наш, али јесте и оно што се треба понети у животу и што се треба изнети са трпљењем и љубављу. Крст носити није лагано, бити хришћанин није тек тако, али ако смо у Цркви Божијој, ако смо са Христом Богом од раног јутра, читавог дана до касно увече, ако смо са Христом у Светој Литургији, онда наш крст који носимо у овоме свету биће доста лаганији и биће радости. Без обзира што налазимо и тугу у овоме свету која нас често прати, та туга ће бити радостотворна туга, како су говорили велики Свети Оци, то јест биће растворена оном радошћу, оном љубављу, оном силом Божијом која нам се даје у Светој Литургији, у Светој Чаши.”

Испуњен радошћу, отац Петар је позвао народ да се увек враћа смислу живота, а он јесте сам Богочовек Исус Христос који је разапет на крсту и који крсту даје силу и победу и даје сву ону радост да можемо њиме победити сваку тугу и несрећу овога живота. “Не само победити него бити радостан на крсту. Не само страдати за Христа, него и бити у смрти до краја са Христом јесте велика радост. Смрт је за мене добитак, каже апостол Павле, а може бити сам тако, ако будемо што чешће и у што већем броју на Светој Литургији. Ако се не напајамо са тог неисцрпљивог извора благодати која се налази у Светој Чаши, како осетити радост у овоме животу, како понети крст свој радосно, како имати силе и снаге издржати сва искушења овога живота?”. Ово је смисао нашег живота, да постанемо сапричасници Богочовечанског Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и тако се најдубље сјединимо са Њим, а преко Њега и са свима ближњима.

Након прочитане заамвоне молитве, пререзан је славки колач, који је припремио колачар овога дана Mаша Станојевић са својом породицом. Породица Станојевић је својим трудом и несебичном љубављу припремила славски ручак, трпезу љубави, за све присутне у црквеној сали.

Александар Цветковић, вероучитељ