Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереји: Драгослав Милован и Сретко Петковић. Чтецирао је г. Марко Гаљак.

После прочитаног јеванђеља Епископ шумадијски Господин Јован је у беседи рекао: “Ако не живимо светим тајнама и светим врлинама хришћанским, немамо никакве користи од крштења. Зато се људи просто опусте, мисле: “ја сам крштен, па не морам много да се трудим за своје спасење”, или: “ја сам Србин, ја сам православац, ја сам владика, свештеник…”, све то је добро, али није довољно за спасење. Сам назив нас не спасава, него начин којим живимо у Цркви Христовој. А у цркви се браћо и сестре живи, како кажу свети оци, Бого-служењем. А шта то значи? Живи се молитвом, живи се вером, живи се доброчинствима, живи се добрим делима, лепим мислима, добрим речима, а изнад свега и пре свега, живи се трудом, жељом и вољом да се научим шта је моја вера, шта је моја црква, шта је моје Бого-служење. Дакле, хришћанин браћо и сестре никад не сме да се опусти. Он је као онај стражар тамо на стражи када га поставе. Ако заспи, а непријатељ зна да тај човек чува то неко место јер оно нешто значи, ако заспи, непријатељ ће доћи и то место поробити, а што је најгоре убиће стражара. Хришћанин никад не може бити опуштен, у смислу да мисли да је довољно то што јесте и да не напредује у хришћанским врлинама. И ми, као што рекох, чланови Цркве, данас славимо, или нам Црква слави боље речено, Светог апостола и јеванђелисту и богослова Јована. Из јеванђења које смо и овде сада чули, и уопште кад читамо браћо и сестре, видимо да је апостол Јован био онај љубљени ученик Христов. Апостол Јуда је био апостол браћо и сестре, гледао Христа, слушао Христа, видео све шта је Господ чинио, како је и мртве васкрсавао, болеснике исцељивао, слепима очи отварао, и хромима омогућио да могу да ходе, непокретнима да устану, али џаба, ништа му то није послужило на спасење. Он је гледао Христа, али у ствари није видео Христа браћо и сестре. Није га у себе примио. Јер да је Јуда апостол примио Христа у себе, он никад не би урадио оно што је урадио, не би издао Господа свога, учитеља свога, добротвора свога, Оца свога. Али, то је оно што премудри Соломон каже: “Очи имају а не виде, уши имају ал не чују”. И управо тај љубљени Христов ученик је био на тој вечери, који, када је казао Христос: “Један од вас ће ме издати”, он наслони главу на прса Христова па га пита: “Господе ко је тај?”. Просто у чуду се питао зато што је сав био у љубави према Христу, и сав спреман да живот да за свог Христа, па је мислио: “да ли је могуће Господе, ми смо ту са тобом, ко је тај, је ли могуће да такав човек са нама живи?”. Није Господ рекао да ће га Јуда издати, него је хтео да сачува и апостоле, да не осуде, а и мало да размисле. Па каже Христос: “Онај који умочи са мном у зделу, тај ће ме издати”. Тај, тај Јуда, који се правио да воли Господа. Када је издао Христа и када је довео оне џелате, да тако кажем, шта је урадио? Он је њима дао знак, пошто се Христос није ништа разликовао од обичних људи. Није се разликовао за наше телесне очи, зато што људи нису духовно још прогледали и зато пророк Исаија каже: “Не би обличја на Њему, на Христу ни лепоте његове због чега бисмо ми њега пожелели, али Он грехе наше узе на себе, ране наше узе на себе". И шта је Јуда рекао кад су га питали: “Како ћемо да препознамо тог Христа?”? Каже Јуда: “Кога ја целивам, њега држите”. И шта му одговара Господ?

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

“Јудо, зар пољупцем издајеш учитеља свога?”. Ето нам браћо и сестре, довољно да размислимо шта то значи, искрена љубав, а шта значи лицемерје.

Недељко Дикић, ђакон