Питање вере и неверја била је тема проповеди оца Зорана Крстића. “Питамо се често да ли већина људи верује или не верује. Вероватно да већина од нас на основу искуства већина људи не верује, или да се сви ми налазимо између.Последњих деценија се показује да свет никада није био религиознији него што је то био данас, што ће рећи да се већина људи изјашњава позитивно на питање да ли верује или не верује у Бога. Да ли би то нама било довољно? Када дубље сагледамо живот око нас, можемо да сагледамо да има разних облика религиозности али хришћанства и нема баш много. Вероватно је свима нама јасно да хришћанства нема без љубави. Остаје питање шта је то неверје? Да ли то постоји у оном облику којем ми старији памтимо? Више оних чврстих и љутих атеиста пре неку деценију и нема, а они су се преобразили у равнодушне, у агностике којима није важно да ли Бог постоји или не постоји. Запитајмо се браћо и сестре да ли ми живимо као да Бога нема? И то је једно од карактеристика данашњег човека, да сви ми живимо водећи наше мале животе, вођени неком другачијом логиком и на крају се испостави да сви ми живимо као да Бога нема. Онда се поново можемо запитати, шта је то неверје? Имали смо овде једно јеванђелско зачало које је везано за Тому. Да ли је Тома атеиста у старом комунистичком смислу, или је он у нашем новом кључу незаинтересован? Овде у овој причи се сусрећемо са једном од кључних карактеристика хришћанства. Тома није био присутан као што смо чули кад се Господ јавио апостолима. И онда каже реченицу: па покажи ми да видим Христа па ћу и ја да поверујем. Ту реченицу говори и Тома: нећу да верујем док се не уверим својим очима, док не опипам Његове ране. Два су могућа начина. Томи се то остварило да је видео Господа. На другим местима у Јеванђељу, видимо да Господ каже да и неко устане из мртвих неће веровати. Ономе коме је отврдло срце неће ни на који начин да верује. Јевреји су говорили Христу: сиђи сад са Крста. Господ се чудима није служио да би задобио нашу веру. Вера не бива из чуда. Вера је ствар слободе, и она се зачиње у срцу, а чудо може да покори нашу слободу, јер пред чудом човек је немоћан. Господ не жели да нас засени. Ми људи желимо једни друге да засенимо са нечим, особином, статусним симболом нашега времена. Господ то не ради. Није желео никога да засени. Господ нуди Томи да пипне Његове руке. Тома то не ради, као што сте приметили. У јеванђељу не стоји да је Тома опипао Његове ране, него тог момента он исповеда своју веру: Господ мој и Бог мој. Вероватно је то једно од најстаријих исповедања вере. Дакле ако ово није Томино неверје шта је онда? То је онда његова огромна жеља да поверује. Тома је задивљен и као да стално говори: Зар је могуће? Зар је могуће да се све то нама десило и да ће да Васкрсне? Та задивљеност је једна од кључних карактеристика хришћанства. Онај ко није способан да се диви и да буде задивљен творевином и временом које нам је дато, није способан да верује. То су та велика дела Господња која ми примећујемо и изучавамо и која представљају основ наше вере. Браћо и сестре врло често се запитамо шта је наша вера и на чему се она заснива? Заснива се на делима Господњим. Није никаква магла нејасна или некаква. Заснива се на овим делима која се читају у Јеванђељу шта је све Господ учинио за нас. И она почива на овим Томиним речима: зар је могуће тако нешто? и када се уверио рекао је: Господ мој и Бог мој. То је браћо и сестре наша вера која се заснива на Васкрсењу. И у овом граду сви смо ми једнаки, сви чекамо васкрсење мртвих неко као жив, неко као упокојен, али свакако сви једно чекамо а то је Васкрсење мртвих. Амин.”

Беседа протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

После заамвоне молитве, пререзан је славски колач којег су спремили Драган и Рајна Алексић. Касније је уприличено послужење у просторијама храма Васкрсења Господњег.

ђакон Александар Ђорђевић