Зa певницом је био хор нашега храма "Свети Сава" са диригентом оцем Иваном Антонијевићем, као и јереј Александар Мирковић. Наш свети храм је био испуњен верницима, који су дошли да заблагодаре Богу и да се поделе једни са другима Васкршњу радост. Јеванђеље по Луки нам говори о једном необичном сусрету са Христом, на путу за Емаус, где га испрва апостоли нису препознали, па су им се тек отвориле очи вере, схвативши да је то Васкрсли Христос.
По благослову Епископа, беседу је произнео отац Бранислав Матић. Говорећи о Васкрслом Господу и о вери у Њега, он је истакао да смо и ми робови својих илузија. “Христова трагична смрт ученицима Његовим је била велико разочарење. Они су били сведоци Његових силних проповеди и Његових силних чудеса, сматрали су Божијим пророком, зато и не чуди тако стање у којем се они налазе. Јеванђелист Лука каже да су били снуждени. И ми сами понекад знамо да будемо разочарани Христом јер Га молимо за једно, а догоди се другачије. Наиме, читали смо у Светом Писму толико лепих и охрабрујућих ствари које су нас одушевиле, догодило се и да су нам молитве биле услишене. Колико пута смо мислили да смо дошли близу Бога, а онда дође неко веће искушење и пад. Бог нам се чини далеко можда чак и мислимо како нам све ради у инат, постаје дежурни кривац за све наше неуспехе и неиспуњена очекивања. Молитва постаје са временом сува и тешка док потпуно не нестане”.
У наставку беседе се отац Бранислав се дотакао очекивањима људи од Бога и разочарањима која та очекивања доносе: “Разочарање Богом је саморазочарење својих животних очекивања, и искривљеном сликом о Богу. Тако је било и код ове двојице ученика. Сапутник открива свој идентитет ломљењем хлеба, и то не баш било каквим, него оним својственим за Христа из Назарета. Тада са очију љуске невере и они га препознају. Све оно што им је било нејасно и разочаравајуће сада је задобило свој смисао. И премда је он убрзо ишчезао у његовим очима, улио им је нову наду где се поново исплати живети, поново се исплати вратити у Јерусалим из кога су тек дошли потврдити до малопре несхватљиву вест коју су донеле жене са гроба: Христос је заиста васкрсао. Као што се потврдило на примеру ове двојице ученика Христос не остаје равнодушан, и разбија све илузије и сади семе праве вере. Спознајући истину о Богу спознајемо истину о себи”.
Отац Бранислав се дотакао одељка из Дела Апостолских где се описује прва хришћанска заједница у Јерусалиму: “То ломљење хлеба је највидљивији знак заједништва међусобно, али и заједништва са Васкрслим Христом. Зато је веза између недеље дана Васкрсења и Цркве и Евхаристије нераскидива. Након свог славног Васкрсења даје нам наду која спасава од очаја присутну у овоме свету данас. Он даје смисао нашем животу који није празан и бесмислен ход по овом свету. Због те се наде исплати, упркос свеприсутном злу, чинити добро. Она је данас човечанству потребнија него икада”. На крају је беседу завршио речима да ми хришћани имамо обавезу да донесемо сваком човеку радосну наду коју даје Васкрсли Христос: “Колики је благослов дао Васкрсли Христос Својим доласком на земљу, Својом крсном смрћу, Својим славним Васкрсењем. Христу припада слава и част у све векове векова. Амин”.
ђакон Александар Ђорђевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/6015-njegovo-preosvestenstvo-u-vaskrsnji-utorak-u-hramu-svetoga-save-na-aerodromu#sigProId2c46475593