У храму Светога Саве на Аеродрому се сваке године на Велику Среду савршава Света Тајна Јелеосвећења. Као и свих претходних година, свештенство храма је уз братску помоћ свештеника суседних храмова, обавило свету тајну над верним народом који се окупио под сводове наше цркве. Молитве, јеванђеља и остала последованија тајне јелеосвећења читали су оци: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј Драган Брашанац, протонамесник Петар Бранковић, протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, јереј Александар Мирковић, ђакони Урош Костић и Александар Ђорђевић. По прочитаним молитвама "Оче свети Лекару душе и тела" више стотина верника дошло је да се помаже освећеним јелејем, где је народ исповедио своју веру у Бога, да Он има последњу реч о нашем психофизичком здрављу.

По речима светога Владике Николаја, говорећи и тумачећи свету тајну јелеосвећења: "Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божија свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше". Протојереј, Душан Колунџић у својој књизи "Света тајна јелеосвећења" наводи пар интересантних запажања, у којима говори да само Хришћанство гледа отвореним очима на болест као и на свако страдање. "По плану спасења света, које је Бог одредио, болеснику се предлаже да своја страдања сједини са страдањима Христовим за искупљење других људи, јер дело спасења још није завршено. Тако страдање постаје јединим, стварним богатством, који доноси више користи, него најлепше речи; и важно је да се од тог богатства ништа не растури, потроши узалуд, већ га у потпуности искористити као моћно оруђе за спасење браће своје". Дакле, овде отац Душан говори о једној друштвеној димензији здравља сваког човека, а то је да се оно користи зарад наших ближњих. У наставку текста се дотиче телесних страдања и немоћи, које представљају славу будућега века. "Као што ратни инвалид има право да се поноси својим ранама, као што радник или мајка, која се труди и ради у кући, не треба да се стиди својих испуцалих руку, као што је сам Христос, васкрснувши из мртвих, сачувао на свом телу прослављене ране свога страдања, тако и болесник, који са вером и љубављу подноси своја страдања, ради великог дела спасења света, претвара их у славу, ради вечног живота".

ђакон Александар Ђорђевић