ЗАТВОРСКА КАПЕЛА У КРАГУЈЕВЦУ ОБЕЛЕЖИЛА СВОЈУ СЛАВУ

ЗАТВОРСКА КАПЕЛА У КРАГУЈЕВЦУ ОБЕЛЕЖИЛА СВОЈУ СЛАВУ Свети благовеститељ апостол Матеј у свом Јеванђељу говори: “Наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и дођосте ми”. Црква Божија у Шумадији, у навечерје Христовога рођења, на дан Свете Анастасије Узорешитељнице, возглављена својим Епископом, Његовим Преовештенством Господином Јованом, посетила је штићенике и запослене у Окружном затвору града Крагујевца. На светој архијерејској Литургији Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, протођакон Иван Гашић, ђакон Урош Костић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом је био отац Иван Антонијевић.

Владика је у својој беседи на Јеванђеље по Луки утешио присутне затворенике рекавши да Господ чује наше молитве када му се молимо из срца. “Наше молитве данас узносимо када нашу Литургију служимо за све вас који се налазите у овом дому, а Литургија се служи за све и сва, и за праведнике и за грешнике. Литургија се служи за свакога човека који жели да буде бољи човек и који се моли за то. Када се човек моли да буде бољи, онда је добар и онај поред њега. Човек када пада и пропада, он не пропада сам, него вуче и оне око њега. Исто тако када жели да се усправи, да буде прав (прави) човек, онда он подиже оне који су око њега. Када се ми молимо и Црква се моли за оне који се брину о вама овде. Црква се моли и за путнике и за болеснике, и за паћенике, и за оне који су у било каквој невољи или нужди. Ми тако одржавамо везу са Богом, преко молитве. Ми се зато свакодневно молимо, и молимо се Богу да се мир усели у срца наша а мир нам треба. Све је мање љубави а тамо где је љубав тамо има онога што је часно и поштено. Зато се ми молимо да се мир усели у нас како би могли да прославимо Божић. Порука Божића је мир и добра воља међу људима. А мир треба да изграђујемо у себи. Када човек жели да изграђује мир у себи и да буде миран и спокојан и када се труди да постигне мир, онда Бог никога не оставља без своје помоћи. Зато нам је потребна вера, да верујемо у Бога коме се молимо, да верујемо у Бога Који зна много више о нама самима него што ми мислимо о самоме себи. Бог је Онај Који зна више и боље од самих нас”, поучио је Епископ Јован.

Владика је посебно истакао важност правилног расуђивања, које долази од праве истине, која је само у Богу: “Господ нам каже да је Он Пут, Истина и Живот. Истина долази како од појединца тако и од других, јер смо сви упућени једни на друге. Онда ћемо свакога другога гледати као себе, или ћемо искрено пожелети другоме оно што желимо себи. Браћо и сестре човек је мали, али тај човек може да чини велика добра дела. Исто тако може и велика зла дела у зависности од тога на шта су му мисли усмерене и његова воља. Браћо и сестре истина Божија је у правди Божијој, а не у сили Божијој. Зато Господ каже: “Благо гладнима и жеднима правде јер ће се наситити”. Не само гладни овоземаљских потреба, него гладни оне правде Божије, а када се човек труди да дође до правде Божије он сам по себи чини да дође и до правде људске, да жели правду другоме као што жели и правду себи. А да би ово постигли са помоћу Божијом, треба да се молимо. Молитва је побожно управљање душе човекове ка Богу, или како су то свети оци рекли: “Молитва је беседа срца човековог са Богом”. И заиста је тако. Када се човек моли он није сам, није ни усамљен. Он осећа да има тог другога поред себе, јер све човек док разговара он може да нађе и решење. Где има разговора ту има и решења, где нема разговора нема и решења. Зато смо упућени једни на друге да разговарамо, првенствено да разговарамо као када разговарамо са Богом када се молимо, јер је сваки човек мали бог по благодати”. Преосвећени се у наставку осврнуо на питање савести човекове: “Човек треба да открије себи себе. Зато морамо да се молимо јер је молитва уздизање и ума и срца Богу, њоме човек улази у хорове анђела. Шта су анђели? То су чисте душе, они који славе Бога и човека. И када је човек у тим хоровима, онда он чује и глас Божији и онога другога, чује потребу другога. А када човек није у том хору анђела, онда он чује највише самога себе, или онога који га наговара да уместо добра чини зло... Грех, злоба и пакост људска, је оно што нас вуче доле, као да су нам обесили тегове, зато је молитва тај мирис тамјана пред Богом. Онај човек који се исправно и разумно са осећањем моли, он никада није усамљен. Најтеже је када човек осећа да не припада никоме, и да му нико не припада. Та је усамљеност опасна. Таква усамљеност човека управо доводи до разних невоља, да човек почиње другачије да мисли и да другачије схвата живот. Молитвом се човек чува од безумља и греха, да не чини зло ни себи ни другима”. Владика је истакао и питање греха према другоме: “Не можемо да тражимо да се други не греше о нас, а да се ми грешимо о другога”. Управо нам цар Давид, када је реч о безумљу и греху, који је био праведан човек, али је пао, када се покајао, он је се молио: “Боже ти знаш моје безумље и моји греси нису сакривени од тебе. Сада изгледам унижен и неугледан, и сада ме зовеш откривењу и вери и говориш ми да нас воли Отац Небески, као што Он воли тебе као Јединороднога Сина”. То је важно браћо и сестре, да схватимо да и овакви какви смо и грешни и праведни, и ружни и лепи да нас Бог воли”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Преосвећени Владика је у наставку службе пререзао славски колач у присуству званичника правосуђа, тужилаштва, државне безбедности, директора градске библиотеке. Колачар ове године је био г-дин Саша Видосављевић, радник казнено-поправне установе. На крају је поздравни говор одржао г. Милан Делибашић, директор затвора, који се у име запослених захвалио Преосвећеном Владици на времену и труду који је показао према радницима и затвореницима ове установе. Директор је рекао: “Молећи се светој Анастасији затвореници налазе духовни мир и утеху и преображавају се у боље људе, молећи се не падају у очајање, већ помажу да буду бољи према другима”. По завршетку Литургије, уприличена је славска трпеза у просторијама затворске управе.

ђакон Александар Ђорђевић