Пример први

У првом, “блиставом” листу 18. маја 2013. године, а потом и у другим штампаним и електронским медијима, објављена је вест да је поп испред Саборне цркве у центру Крагујевца, а на Велики петак, претукао монахињу Михаелу која је сакупљала прилог за манастир Праведног Јова. Дакле, после петнаест дана од дана када се наводно догодио овај инцидент, објављена је вест о томе. Можемо се сложити са констатациом да није битно са колико је закашњења ова информација објављена, већ да ли је тачна. Али, проблем је у томе што се овај догађај уопште није ни збио, а што могу да посведоче сви који су се на Велики петак у поподневним сатима затекли испред Саборне цркве у Крагујевцу.

Шта се то догодило на Велики петак испред Саборне цркве у Крагујевцу?

Један свештеник, коме намерно не помињемо име, јер то није учинио ни новинар овог листа, а ни остали медији (шта мислите зашто?), пришао је монахињи Михаили (а не Михаели), замоливши је да не проси испред цркве на Велики петак, понудивши јој и сопствени новац само да се помери и не срамоти и себе и Цркву. На ово је именована монахиња одговорила псовком и ударањем свештеника кишобраном у стомак, после чега се развила препирка, а свештеник се убрзо удаљио отишавши у цркву на богослужење.

Да се овај новинар барем мало распитао код свог свештеника ко је монахиња Михаила, сазнао би да је именована и 2004. године измислила причу о томе како је претучена од свештеника који за то није сносио последице о чему се дуго причало у круговима којима је у том тренутку требала дискредитација Епископа шумадијског. Такође, сазнао би да је спремност на вербални и физички обрачун, са свима у сваком тренутку, једна од личних карактеристика ове, само по имену, монахиње. Сазнао би и да је скромни фића некада био у власништву манастира, док се сада води на монахињу Михаилу. Како је ово возило преведено са правног на физичко лице вероватно не би сазнао. Природно је да се запитао и шта то једна монахиња ради испред друге цркве на Велики петак, или, да ли је монахиња Михаила пријавила свом Епископу да ју је претукао свештеник. Логично је и питати да ли је монахиња Михаила ишла код лекара који би требао да констатује повреде када је неко претучен, да ли је можда поднела тужбу световном суду...

Шта је овог новинара, а и све оне који су пренели ову информацију, мотивисало да овако поступе? Да ли је у питању логика тиража и гледаности, односно логика новца, или је у питању нешто друго, не знамо.

Пример други

У другом листу, који ваљда и по свом имену само преноси нечије поруке, 26. маја 2013. године обајвљен је текст у коме се о Епископу шумадијском говори као о једном раскалашном и распусном човеку који се купа у ђакузију (чак је направљена и фотомонтажа), једе кавијар, глоби свештенике и рашчињава оне који се усуде да дају непримерене изјаве овом “цењеном” листу.

Међутим, у Епископском двору (старом и новом) не постоји скупоцена пространа када - ђакузи, кавијар се никада није јео за славу и то ни за пробу, а камоли у изобиљу, не постоје унутрашња врата у двору од 2.500 евра, никада свештеницима нису одређивани па ни повећавани намети да би се завршила градња двора, а свештеник из Велике Иванче није рашчињен.

Према томе, ништа од написаног није тачно, изуев да је Крсна слава Епископа шумадијског за њега и све његове пријатеље догађај године, као што је уосталом Крсна слава догађај године за сваког ко има и слави Крсну славу.

Пример трећи

У истом листу 28. маја 2013. године обајвљен је текст у коме се о Епископу шумадијском говори као о једном бахатом и похлепном човеку за кога се у наслову каже да је столице плаћао 120 евра по комаду, односно да је за 200 идентичних столица које су потребне за његове госте када слави, платио укупно 24.000 евра. Још пише да су столице урађене од куване буковине у дуборезу и да је део за седење пресвучен црвеним плишем. Затим се помиње како је Епископ затражио од свештеника, који тешко живе, да му уплате по 200 евра за потребе Епархије, али нећемо сазнати да ли је од тих пара Владика купио ове столице. Помиње се и да је столице израдио Раде Станић (треба Танић), да исте коштају 120 евра по комаду, а да је Владици наплатио само материјал па су те столице стварно коштале око 50 евра по комаду и да је Владика све платио на руке у еврима. Наравно, цифра из наслова од 24.000 евра не смањује се на 10.000 евра. И на крају, ова новинарка даје још једну информацију која недвосмислено треба да потврди надменост и гордост Владике Јована, а то је да овај Владика кошуље не купује у Србији већ му његови пријатељи исте доносе на гомиле из Чикага и то са широком манжетном какве Владика воли.

Међутим, поменуте столице нису рађене само за госте који долазе на Крсну славу Владике Јована, како то злобно тврди ова новинарка, већ и за све посетиоце промоција, изложби и предавања која се организују у Епархијском двору. Ово могу посведочити сви који су били на промоцији Споменице Владике Саве, промоцији књиге Архимандрита Алексеја, изложби радова деце која похађају веронауку, пријемима који се редовно уприличују за Божић и Васкрс за сав верни народ који је дошао да свом Епископу честита ове празнике и тако даље. Ове столице нису урађене у дуборезу, нити на себи имају ни детаљ од дубореза, док плиш на њима није црвен већ је у беж боји, а од свештеника нити је тражено, нити су свештеници дали по 200 евра за Епархију у циљу куповине ових столица. А о начину на који је ова истинољубива новинарка дошла до цене столице, посвећујемо посебну пажњу, јер видимо да се недвосмислено потврђују Нушићеве речи.

Наиме, добивши информацију да је све што је написала у свом тексту од 26. маја 2013. године неистина, ова новинарка лаконски одговара да је њој то рекао њен извор. Да ли новинар сме да верује сваком извору или треба да провери информације које ти извори пружају? Уколико је истина приоритет, све се проверава, али ако је у питању размена, како би Нушић рекао новца за логику, онда је свако проверавање сувишно. У сваком случају, ова новинарка је потом тврдила да има сазнања, ваљда од неког бољег извора, да је Владика платио 200 столица у дуборезу 200 евра по комаду, што је, претпостављамо, требало да буде доказ да је у праву и за све раније изнете неистине. На ово је поменутој новинарки речено да столице нису у дуборезу, да је њихова цена далеко мања и да износи између 40 и 50 евра и да то може потврдити и мајстор из Горње Видове код Параћина који их је направио.

Убрзо после овог разговора, ова новинарка позива господина Танића коме се прво представља као купац кога интересује цена столица и добија одговор да је цена најквалитетнијих столица 120 евра и да нису у дуборезу. После неког времена, уследио је други позив где исти купац пита да ли за шест ових столица може да се добије попуст, а после трећег позива купац се коначно представља као новинар једног “угледног” листа и отворено пита колико столица и по којој цени је купио Владика Јован. Иако је господин Танић овој новинарки одговорио да је он ове столице поклонио Епархији шумадијској, новинарка у свом тексту објављује како јој је господин Танић рекао да су те столице изашле око 50 евра по комаду и да је Владика све платио на руке у еврима.

Дакле, господин Танић је новинарки овог листа рекао да је поклонио 200 столица. а она је објавила да је Владика платио 200 столица 50 евра по комаду, односно укупно 24.000 евра. Тако је у тексту од 28. маја 2013. године постало могуће да 200 помножено са 50 износи 24.000, јер је изгледа поново размена логике за новац била приоритет. Само где је овде логика?

Када је сутрадан господин Танић телефоном позвао ову новинарку тражећи објашњење за изнете неистине, из редакције овог листа је добио одговор да је ова новинарка, која тако савесно брине о сиромашним грађанима и поповима који тешко живе, отишла на море у Грчку. Толико о размени логике(?) и новца.

За разлику од претходног текста у којем је тачно наведено да је Крсна слава Епископа шумадијског догађај године, наравно, не по мерилима ове уважене новинарке, у овом тексту нема ама баш ничег истинитог, укључујући и наводе како Владика Јован кошуље не купује у Србији већ му исте стижу из Чикага.

Испод сваког нивоа је и одговарати на овакве бесмислице и приземности, али ради истинољубивости или логике ове новинарке, обавештавамо ову перјаницу истраживачког новинарства која се тако храбро обрачунава са Првојерархом Цркве Божије у Шумадији, да Владика шумадијски своје кошуље купује у Аранђеловцу код приватника који их и шије, а цена једне кошуље са широким манжетнама била је прошле године око 2.500. динара.

Ако се питате да ли би ова новинарка, да је знала за ово, унела у свој текст причу о кошуљама из Чикага, будите сигурни да би, јер су ови текстови прво написани, односно наручени, а потом је проверавано шта је тачно и то на начин да се ништа од написаног не мења. А ако се преварите да нешто кажете као објашњење на ову тему, речено се вади из контекста и ставља у унапред написани текст тако да наше да постане не, а не постане да.

И да завршимо речима Нушића, ако вам неко смета и уколико имате новца, потребно је само да нађете новинара који има дар логике доказати да је црно бело и бело црно и који је, наравно, спреман да свој дар размени са вама, јер забога, Бог није дао свима све.

Нажалост, ова три примера нису усамљена, а када би се сви редом пописали, ни у сами свет не би могле стати пописне књиге. Питање је само, коме и зашто смета Владика Јован? Коме смета човек који наставља да гради на темељима које су поставили његови претходници Владика Валеријан и Владика Сава? Коме смета човек који свакодневно служи Свету Литургију молећи се за свеколики народ Божији у Шумадији? Коме смета човек који од доласка на трон епископа шумадијских није отишао ни један дан на одмор? Коме смета човек у чије време је у Шумадији подигнуто на десетине храмова и парохијских домова, а не само Епархијски двор? Или можда Епархија шумадијска не би требало да има репрезентативно седиште? Коме смета човек који у једном претешком времену налази начина да обнавља запустело и завршава започето? Да ли су можда ови новинари забринути за судбину свештеника који тешко живе основали Фонд за помоћ свештеницима на слабим парохијама? Да ли можда овакви новинари траже и налазе начин да помогну многе којима је помоћ потребна? Да ли су можда ови новинари од својих средстава неколико година финансирали народну кухињу са око тридесетак бескућника? Има ли заиста смисла још који пут поновити, зашто и коме смета овај човек, који као и други људи није савршен, али коме је Црква све?

Да ли су ти, којима смета овај и овакав Епископ шумадијски, можда људи ревноснијег или било каквог хришћанског живота, јаче или било какве молитвености, већих или било каквих врлина, знаћемо када их упознамо. До тада остаје да слутимо и наслућујемо ко се крије иза поменутих “новинара” и њихових “логиком” и “истином” богатих текстова.

У очекивању да ће новинарски кодекс, који на првом месту прописује истинитост извештавања, постати обавезујући и за ову новинарку и на почетку поменутог новинара, изражавамо наду и да ће логика истине постати претежнија од логике новца и тиража. У том смислу Епархија шумадијска неће тражити објављивање демантија у овим “високоцењеним” листовима јер не верујемо да ће паликућа гасити пожар. Само подсећамо да лаж, клевете и увреде, изазивање мржње и неповерења, никоме добра нису донели, мада, нажалост, могу да буду згодна забава за народ. А да ли су непостојећа ђакузи када, измишљени кавијар, епархијске столице и кошуље Епископа шумадијског, толико важни да се о њима пише у овом тренутку у земљи Србији, закључите сами. Видимо, као у Нушићево доба, да неком богатом Спасоју и неком новинару Младену јесу. А вама?

СЕКРЕТАР ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ

Протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић

34000 Крагујевац  ул. Краља Александра И Карађорђевића бр. 31 А; п.ф. 54;

тел./факс: 034/302-642; 300-490