• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
•  

Затим се приступило читању реферата на тему: Духовни дарови и јединство Цркве као Тела Христовог (1 Кор. 12) коју је за ову прилику припремио јереј Немања Младеновић, привремени парох други бреснички. После излагања оца Немање уследила је жива дискусија на обрађену тему, али и на важна питања која се тичу живота Цркве.

ДУХОВНИ ДАРОВИ И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ КАО ТЕЛА ХРИСТОВОГ

Православна Црква je, у овом трећем миленијуму, постављена пред један велики изазов који се састоји у томе да, једним новим језиком , преда и предаје своје догматско благо. Неопходно је да на себи својствен начин, без повлачења у гето , посведочи свој идентитет, а Њега има у потпуности једино у „незалазном дану Царства“. Сам Христос је средишња тачка око Које ће дванаесторица апостола бити, са расејаним народом Божјим. Ми учествујемо у Истини Царства и сада, пре доласка Господњег, у Евхаристији – свако са својим даровима. Расејани народ Божији се сабира на једном месту, око Епископа кога окружују свештеници. Ови дарови (крштење, рукоположење, причешћивање), дати нам од Господа, су од непроценљиве вредности јер, “без њих нема Цркве“ (Посл. Тралијанцима III,1), упозорава св. Игњатије Богоносац. Ми чекамо Васкрсење мртвих и Живот будућег века, када ће „икона своје место уступити прволику“ , а сви ми ћемо угледати лик Онога по чијем лику смо и створени.  Овде је реч о Цркви у историји, Цркви онаква каква је сада унутар историје. Она мора да одговара својој есхатолошкој ипостаси. Због тога Црква предизображава Будуће Царство сукобљавајући се са историјом.

За устројство Цркве је важно да никада не може да нађе свој израз кроз световне, историјске стварности. Црква не може бити ни држава, ни политичка странка, нити се може поистоветити са било којом друштвеном организацијом. Црква увек тежи ка есхатону те је због тога страна историји. Због тога апостол Павле говори да Парохија - црква (пребивалиште, дом) "обитава" у неком граду, и она је странац и туђин у историји.

У посланицама апостола Павла се, на неколико места, говори о духовним даровима и њиховој улози у изграђивање Тела Христовог. Он нам преноси оно што је опит прве хришћанске заједнице, и ми то искуство, које је увек ново, треба да што више усвојимо као своје лично и умногоме га истакнемо у први план. Основа исправног схватања хришћанског живота и подвига, као и нашег места унутар Цркве, може постојати једино ако је наша црквена свест уперена према Павловом учењу о Цркви као телу Христовом чији смо ми удови. Свети Дух даје основну грађу, основне службе Цркве: крштењем и миропомазањем људи ступају у Цркву; рукоположењем неко од лаика ступа у клир, а хиротонијом, која представља икону педесетнице, епископи постају први међу једнакима. На овакав начин Дух Свети остварује трајање у простору и времену у телу васкрслог Христа, кроз конкретну Евхаристијску заједницу.

На путу кроз историју, верни немају постојаног града; они су дошљаци и улажу труд да би достигли Онога који је крајеугаони камен кога зидари одбацише - али, док не достигнемо до Новог Сиона, Христос нам дарује смернице и даре као путоказе, па даје „једне као апостоле, друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље“ ( Еф 4,11). Један и исти Дух Свети је тај који раздаје и различите дарове и различите службе и различита дејства јер, ми једино Духом Светим и можемо рећи да је Исус Господ (1 Кор. 12,3). Разлике постоје јер Дух Истине раздаје „делећи свакоме понаособ како хоће“ (1 кор 12,11). Крштењем, Дух Утешитељ нас све призива у једну јединствену реалност да будемо удови Христови „од Кога је све тело састављено и повезано помоћу свих зглавака тако да један другог потпомаже по мери свакога појединачног члана и чини да тело расте на изграђивање себе самог у љубави“. Као што су и сви удови у телу неопходни за складно функционисање читавог тела, тако смо и ми неопходни и потребни унутар Цркве али, свако од нас има различито место и сходно томе и различити дар који би требало да користи на изградњу Тела Христовог. Сопствено Тело, Христос изграђује сам, Духом Светим, раздајући дарове (Еф 4,12 и Кор 12,4-12), Дакле, у Цркви Он (Христос) из реда светих (лаос) бира црквену јерархију и даје јој посебну и већу службу, благодат и власт(Дап 1,25). „Они су одређени и постављени на изграђивање Тела Његовог и зато, докле траје та изградња, они су неопходни и без њих не може бити Цркве и њеног живота и рада у свету.“ Обдарени благодаћу и свештеном влашћу они, као “служитељи Христови и управитељи тајни Божијих“ (1 Кор 4,1), препорађају нас Духом Светим „у Христу Исусу кроз Јеванђеље“ све док се не уобличи Христос у нама и не достигнемо у јединство вере и познања Сина Божијега у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. Из Христа као главе Тела Цркве истиче сва благодат, службе, власт, науке, пастирство, свештенодејство и преко епископа, свештеника, ђакона све то се пројектује у заједницу Његову - Цркву. Овакав став Црква врло добро очитује у молитви Херувимске песме „јер си Ти Који приноси и Који се приноси, који прима и који се раздаје, Христе, Боже наш“(Литургија св. Ј. Златоустог). Свако од нас прима одређене дарове крштењем, рукоположењем, па је значајно истаћи и испитати оне основне који чине основу и грађу Цркве. Дарови које ћу истаћи су у служби јединствености Тела Цркве и на корист и назидање Тела Христовог.

У првој посланици Коринћанима, Апостол Павле се труди да поучи браћу да, све благодатне дарове које они поседују ставе у службу јединства црквеног сабрања (1 Кор 14,10). Приметно је Павлово настојање да све носиоце благодати потчини поретку Цркве, па тек на крају низа носилаца благодати „ставља оне који имају дар језикословља а који је Коринћанима јако драг“ . То потврђује и у посланици Римљанима 12,7 где ђаконе поставља пре учитеља, дакле, тек после сталних служитеља које назива „управитељима“ (епископи, свештеници и ђакони) поставља оне који носе посебне благодатне дарове (дар пророштва, учитељства, тешитеља...).

Из описа евхаристијског скупа у 1 Кор 14,16 јасно се уочава да је у то време (55.године писана посланица) постојао ред „оних који приносе и предводе“ благодарење и ред оних који који узвраћају са Амин. Сведочанство о онима који предводе имамо и у Дап 20,7-12: апостол Павле је ту предводио скупом који је имао за циљ “ломљење хлеба“. Из овога следи да су апостоли предводили служење Евхаристије када су били присутни, али, када они нису били присутни, Евхаристију су предводили стални служитељи (свештеници, ђакони). Током времена, када су са историјске сцене нестала Дванаесторица апостола, видимо да је Јерусалимском Црквом управљао Јаков са презвитерима . Постоје такође и ђакони чија је служба повезана са заједничким трпезама, са којима је била у вези и Евхаристија. Епископ (надзорник,старатељ,пастир,вођа,управитељ) је једини имао тај дар да приноси Богу Евхаристију, уз саслуживање свих – презвитера, ђакона и народа Божијег. Епископска сужба је одувек имала централно место у Евхаристији. О томе сведоче следеће речи „тамо где се појави Епископ, тамо нека буде и мноштво народа(=сви верни)“ (VIII,2 Посланица Смирњанима).

У Новом завету реч епископ сусрећемо пет пута (1. Петр. 2,25). Исус Христос назива себе "пастиром и епископом"; Дап.20, 28 ; Фил 1,1 ; 1 Тим 3,2; Тит 1,7). Тимотеј и Тит јесу наследници апостола Павла. Они делају у одређеној Цркви, Тимотеј у Ефесу а Тит на Криту, али одговарају и за многе заједнице, не бивајући везани у потпуности за једну одређену (Тит 1,5). Апостол Павле хиротонисао је Тимотеја за епископа (1Тим 4,14) те стога он може да надгледа презвитеријум (1Тим 3,19). Тит прима дужност да рукополаже презвитере у сваком граду (Тит 1,3) због епископства на Криту.

Сведочанство о томе да су апостоли рукоположили прве епископе имамо у посланици Климента Римског (1 Кор. XLII 4, 5) , код Игњатија Богоносца у посланици Тралијанцима (II 1), (III 2). На овај начин се установљује апостолско прејемство између апостола и првих надгледатеља хришћанских заједница који су наследници апостола и имају право началствовања на Евхаристији. Апостолско прејемство не треба схватити као индивидуално прејемство између апостола и епископа. То није просто резултат историјске примопредаје управљања Христовим стадом, већ се та линија делегирања од Христа, преко апостола епископима, одвија у једном педесетничком догађају који подразумева да је читава заједница носилац права да постане Црква. "Чинећи неког епископом Свети Дух утемељује Цркву".

Црква почиње своју историјску егзистенцију на дан Педесетнице, као скупом дванаесторице, Дјеве Марије и других ученика. У свакој помесној Цркви се и сада јавља круг Педесетнице, тј. круг од апостола и ученика око васкрслог Христа. Заједница је основна стварност Цркве и то је најнеопходнији услов за ма које служење.То је једном речју дар. У том смислу Црква нема своје порекло у епископату, већ је епископат дат Цркви. Свакако да се заједница не може признати без епископа за Цркву, јер је он икона Христова. Заједница епископа и присутних око њега предстаља неопходност да би Црква имала прави начин постојања. Црква је, значи, догађај који се стално конституише. Она није режим. Као догађај Црква није везана за природу, већ је везана за начин постојања. Ово нам открива Евхаристију као "посету" и "обитавање" једне есхатолошке реалности која у историју улази да би је отворила догађају заједнице . Сваки пут када се Црква сабира, изнова постаје Црква. Црква кроз историју има своје трајање које се сваки пут изнова остварује Духом Светим. О тој посети неба земљи налазимо и прве описе у Откровењу св. Јована Богослова ( у тој слици све се врти око жртвеника који се налази пред престолом Божијим а испред њега стоје 24 презвитера и свети). Ова метафора је преузета са евхаристијског скупа на коме је Епископ седео на свом престолу пред жртвеником, док су око њега кружно стајали свештеници а испред њега народ. Постоје овакве представе и у посланицама св. Игњатија Богоносца који је прави следбеник апостола Павла што се тиче учења о Цркви. Из његових посланица такође сазнајемо да је Епископ једини приносилац Евхаристије. По Игњатију Богоносцу, јединство Цркве као Тела Христовог има свој извор у јединству са Епископом („сједините се са епископом“-Игњатије Антиохијски посланица Магнежанима VI,2) .

Благодатни дар Духа Епископу је управљање – дакле, тај дар није јуридичке природе (Еф. 4, 11-12). „Међу народом Божјим, који је благодатно обдарен службом царско – свештеничког служења, увек су постојала посебна лица која је Бог поставио у Цркви на делу управљања, давањем посебних дарова Светога Духа“ . Епископ управља народом Божјим, не сам од себе и не на основу права као онај који је примио власт од народа или кроз народ, већ управља у име Божје као од Њега постављен, "у Христу", на службу управљања. То потврђује 39. апостолско правило да је епископу поверен народ Господњи, и он ће дати одговор за душе њихове.

Поред Епископа који је у средишту иконе Царства Божијег су и свештеници на сапрестолима (као што је Господ говорио апостолима да ће у Царству Божијем „седети на дванаест престола, судећи над дванаест племена Израиљевих (Лк 22,30)). Дакле, ако је Епископ икона Христова у Литургији, икона апостола јесу свештеници и њихов главни духовни дар би био подучавање,катихеза. “Због овога су до нас дошле беседе свештеника (св. Ј. Златоусти док је био свештеник у Антиохији, беседе Оригена и др.), а Литургије и Анафоре нам долазе, не под именом свештеника, већ епископа“ . Сведочанства постоје да су и у прва три века презвитери добијали благослов за вршење Благодарења. Али то је било више због честог одсуствовања Епископа, што због затварања и прогона, што због страдања од римских власти. Поука је главни дар који је дат свештеницима а сама суштина те поуке је Средиште – Христос, око Кога ће се сабрати Народ Божији.

У Јеванђељима јасно стоји да ће у последње дане бити пометња у вези са тим где је Христос? Они који су упућивали, или упућују сада или ће упућивати Народ Божији у исправном смеру, јесу апостоли, односно свештеници.

Свештеници су поред овога дара, током IV века, због одређених разлога и проблема практичне природе, добили право да савршавају Евхаристију. Међутим, морамо имати на уму да та свештеничка парохија никада није била самодовољна и независна заједница већ, пре свега, пројава једне епископоцентричне Евхаристије (установљење fermentum-а).

Ђаконска служба је такође јако важна јер представља везу између клира и народа. Свакако да ђакони јесу део клира али, они не могу седети на сапрестолу, крећу се између народа и свештенства „и задатак им је да преносе Дарове од народа до свештенослужитеља“ , да се са народом моле у име његово и коначно, да освећене Дарове преносе до верних . „Због тога је главно дело ђакона да причешћује верне.“ (Јустин Мученик Апологија 65,5 и 67,5 18.канон 1.В.сабор)

"Народ Божји" има дар да расуђује и испитује o ономе што се чини у црквеној заједници. „Саглашавање и прихватање његово значило је сведочанство Цркве да предстојатељи делају сагласно вољи Божијој“ . У Цркви не може народ бити без епископа, нити епископ може бити без народа. Још једном примећујемо да је дар заједништва неопходан чинилац Царства. Епископ постављен у Цркви и за Цркву не може управљати народом без народа, јер не може да буде без сведочења Цркве о свом служењу. Народ пак не може без епископа јер нема дар управљања. Епископ је епископ само ако богослужи у присуству верног народа и презвитеријума. Он је епископ ако учи у складу са вером сачуваном од народа Божјег.

У раду су описани неки од дарова које поседују „многи“ али, на који начин се „многи“ могу ујединити у „Једном“? Тај опит, то искуство можемо објаснити истраживањем предања о Господу као „Сину човечијем“. Господ много пута у Јеванђељу Јовановом себе назива тим именом, а то предање о Сину човечијем постаје и основа и „изворишна идеја о Цркви“.

Предање о Сину човечијем подразумева јединство многих у Једном, самим тим што се Господ поистовећује са Евхаристијом. Господ „даје јело које остаје за живот вечни“(Јн 6,27). Евхаристијска заједница се окупља око „једења“ не само Тела Господњега него и Тела Сина човечијега „ако не једете Тела Сина човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи“. (Јн 6,53) Исус не само што говори да је он Евхаристија ( „Ја сам хлеб Живота“), већ и сведочи да сажима све нас у себи „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени пребива и ја у њему“ (Јн 6,56). Пребивати у Сину човечијем јесте учешће у Евхаристији. Морамо напоменути да је Дух Свети тај који отвара простор за заједницу тварног и нетварног; Духом Светим Васкрсли Богочовек јесте саборни човек који расте кроз читаву историју људскога рода, Њега није могуће одвојити од Тела Његовог, односно од заједнице светих, заједнице обожених. Христос је свеобухватни појам тј. Он је глава са Телом. Да би се ми обожили ми морамо доћи у везу са божанством а то можемо једино кроз Личност Богочовека Христа који Духом Светим нашу тварну, човечију природу, посадио са десне стране Бога Оца и учинио је да може бити причасница Нетварног и блаженог живота. Да би досегли ово, личност човекова треба бити окренута тајни Цркве, која јесте део идентитета Христовог, а тајна над тајнама јесте дар над даровима - свето причешће путем кога ћемо и ми бити део Тела Христовог, и бити прибројани светима.

Сходно овом бесценом дару, народ узвраћа благодарност Богу својим народним делом - Литургијом. Узећемо из светих Литургија, Златоустове и Василијеве, само део молитава али оних најстаријих, почев од Исповедања вере (5.век) до причешћивања верних. У светој Евхаристији ми све своје дарове приносимо Богу ради остваривања Благодарења за све дарове и за дар причешћа самим Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Учествовањем у причешћу можемо увидети тесну заједницу која иде практично до „нераздељивог и несливеног“ јединства Бога и човека.

Исповедањем Символа вере најављујемо тајанствено благодарење које ћемо приносити Богу и у будућем веку за све дарове, путеве и начине премудрог Божијег промишљања о нама. Овим исповедањем крштени пројављују своју захвалност за божанска доброчинства, немајући сем ове захвалности ништа „што би узвратили за свако од бескрајних божанских блага која су примили“ . После возгласа „Благодат Господа ...“, предстојатељ позива народ „Горе имајмо срца“ и спуштајући руке усмерава пажњу читаве Цркве на благодарење Господу. Предстојатељ почиње узносити хвалу и благодарност Богу Оцу тј. узноси саму Евхаристију коју нам је Васкрсли Христос оставио да чинимо у Његов спомен. Народ са захвалношћу исповеда:

За дарове Свештенослужитељ тада благодари:

Када се Господу благодари за такве и толике дарове “за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена“ (Литургија св. Јована Златоустог) - све прелази у похвалу Богу Трисветоме Коме, непрестаним славословима, кличу песму Анђели, Престоли, Господства, Власти, Силе, многооки Херувими и шестокрили Серафими: Свет, Свет, Свет Господ Саваот. Ову песму, коју је чуо још св. Исаија пророк, (740. Год пре Хр. У Јерусалимском храму), верни допуњују стиховима јеврејске деце којим су дочекала Месију када је улазио у Јерусалим у Недељу, на Цвети. Ово нас уводи у молитву која следи - ми се у том тренутку благодарно сећамо дела Христовог „јер Он дошавши и испунивши сав домостој спасења за нас, у ноћи у којој беше предан, управо Самог Себе предаде за Живот света.“ То је молитвено сећање на установљење Новог савеза, односно на речи које је изговорио Христос „ узевши хлеб“ у Своје Свете руке говорећи: “Примите, једите, ово је Тело моје које се за вас излива на отпуштање грехова“ и „Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, која се за вас пролива на отпуштење грехова“! Нека тако буде - одговара на ове речи народ сабран на Трпези Господњој, припремајући се да тиме испуни заповест Христову о сједињењу Њега са нама и нас са Њим. Ми се сећамо његове смрти, Васкрсења, Вазнесења, Његовог седења с десне стране Оца, Његовог Другог и славног Доласка - једном речју свега се сећамо што је Он учинио, чини и што ће учинити за нас. Ради се дакле о општем сећању на вечни Дар и вечно Дело Сина, које надилази време и сједињује и оно што је било са оним што јесте и што ће бити. Ми исповедамо сећањем (Анаменезом) знање о том Дару Христовом - причешћу а самим тим и веру у Тајну спасења света и човека.

„Сећање (Анамнеза) као и читава Литургија „није понављање.“ Напротив оно је јављање, дар, опит „у овом свету“ увек изнова јединствене, једном за увек од Христа принесене Евхаристије, као и нашег усхођења у њој.“

Следи узношење дарова кроз руке свештенослужитеља који узима од дарова којима нас је Господ обасуо и приноси их поново Творцу с молитвом за све људе и сву твар. Молитва Епиклезе чини завршетак Анамнезе (Сећања). То се најочитије види у Литургији Апостолских установа и Литургији ап.Јакова, брата Божјег . Епиклезом (призивом Духа Светога) ми исповедамо и потенцирамо вертикалну димензију Евхаристије. Долазак Духа Светог је увек откривање и јављање Царства Божијег, увек почетак „будућег века“. У Евхаристији Дух Свети силази на нас и на дарове, на Цркву и на њено приношење „претварајући саму Цркву у Тело Христово и у храм Светог Духа.“ Одмах у наставку чују се речи „ А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо да сјединиш једне са другима у заједницу једног Духа Светог ( Литургија св.Василија Великог).
Захваљујући благодати Исуса Христа и љубави Бога Оца остварен је циљ, а то је причешћивање. Оно је остварено заједницом једног Светог Духа. Дух Свети сједињује у љубави и свима нама пружа заједницу са Богом и у Њему са свима светима (заступништво) али и са свима људима па и са уснулима, са читавом васељеном.

„Даром Божије Љубави и старањем“ ми можемо причешћивањем Хлебом и вином постати удеоничари Тела Христовог. Дар овај можемо имати јер смо у Литургији сабрани на једном месту позивом и призивом (еккалео - позивам из= еклисија = Црква) Духа Светога. Тај призив ми примамо у крштењу које јесте обновљење и духовно рођење. Крштењем наше природно постојање улази у заједничарење са Богом или, боље рећи, уздиже се до Њега кроз Животворног Духа. Како преображава и сваког од нас, тако Дух Свети преображава и читав свет. Он је једном и заувек ушао у овај свет. Сишавши, на малу Христову заједницу изливена је Жива вода. Дошло је царство које је та заједница верно ишчекивала, започело је Царство јер је Дух Утешитељ ту са нама. Педесетничким догађајем крштена је сва Црква; овај догађај „када су се апостоли обукли у силу са виисине“ потврдио је и запечатио победу Христову. Живот Цркве заснован је на тајновитој Вечери Господњој и на тајни Педесетнице јер, како каже св. Атанасије Велики, „ Духом напајани, Христа пијемо“. Духом Светим се прослављени Господ враћа Својим ученицима да ту остане заувек (Јн 14,18-28).

Закључак

Сваки човек добија од Бога, Духом Светим, одређене дарове (дар пророштва, дар да теши друге, да даје милостињу, дар језикословља итд.). Сем ових посебних дарова, Апостол Павле наводи и оне, који су дати као општи дарови. Они су у многоме значајнији јер дарови (дар епископства, дар свештенства, дар да постанемо на народ Божији) су основна грађа Цркве. Примљени - и посебни и општи дарови - добијају своју пуноћу једино у заједништву (изговарамо „Оче наш“) свих нас са Богом и преко Њега једних са другима.

Јединство Цркве као Тела Христовог (Епископ + свештеници + народ) се једино пројављује у светом причешћу Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Највећа заповест Вишњег пастира у Литургији, која би требала бити Центар нашег живота, историје, васељене јесте „Примите једите ...“ и „Пијте из ње сви ...“ Ова Христова заповест нас обавезује да, ако хоћемо да будемо у јединству Цркве и да градимо Цркву као њени удови, примимо највећи дар који нам се на Св. Литургији нуди – самог Господа Христа (спајајући се тако, као део Тела, са својом Главом) и тиме, као израз наше љубави према Њему, кроз Њега (путем Св. Причешћа) вратимо му Његове дарове. Ако због различитих разлога („своје недостојности“, маловерја и неверја да је причешће Христом суштина нашег хришћанског живота) ми не испунимо највећу Христову заповест на Литургији којом једино примамо вечни Живот у себе, примљени дар да будемо удови Христови не користимо за уграђивање у Тело Христово, тј. Цркву, самим тим смо ван Ње. Христос, као Глава која је у јединству са својим Телом, тј. Црквом, позива нас на свакој Св. Литургији да себе, са својим даровима уградимо у његово Тело. Свако одбијање тог позива не угрожава Христа, који са Светима већ има Тело, али, угрожава нас који смо позвани да, у заједници са осталим удовима Тела, будемо Богови кроз причешће Њиме.

Са настројењем да је у Литургији почео „Нови еон“ оствариван Животворним Духом ми сви, који смо причешћем постали удови Тела Христовог, са надом изговарамо: „О велика и најсветија Пасхо, Христе! О мудрости, Логосе Божији и Сило! Дај нам да се што присније причешћујемо Тобом у незалазни Дан Царства Твога.“ (Литургија Св. Јована Златоустог)

 

• Митр. Ј. Зизјулас. Православна Црква и трећи миленијум. Хришћанска мисао 1-4, 2000. год, 1 стр
• Митр. Ј. Зизјулас. Православна Црква и трећи миленијум. Хришћанска мисао 1-4 , 2000. год, 1 стр
• А. Јефтић. Дела апостолских ученика. Св.Симеон Мироточиви, В.Бања, 1999. год, 249 стр
• Митр. Ј. Зизјулас. Еклесиолошке теме.Беседа, Нови Сад, 2001. год, 110 стр
• А. Јевтић. Еклисиологија апостола Павла.Манастир Тврдош, Братство св. Симеона Мироточивог, Врњци, 2006. год, 131 стр
• Митр. Ј. Зизјулас. Јединство Епископа у прва три века. Беседа, Нови Сад, 82 стр
• Ко је управљао евхаристијом тај је управљао и Црквом. Да је ово важило од самог почетка видимо на примеру апостола Петра и Јакова, наиме, када је Петар предао брату Господњем предстојатељство на Евхаристијском сабрању уједно је предао и поглаварство у Јерусалимској Цркви. Афанасјев. Трпеза Господња. Светигора, Цетиње, 2001. год, 93 стр.
• У молитви за посвећење епископа св. Иполита Римског дар Св. Духа који се даје Епископу јесте “Владалачки (=Управитељни) Дух“ док се у молитви за посвећење Презвитера тај дар назива „Дух благодати и савета, а за ђакона „Дух благодати и ревности“ - А. Јефтић. Дела апостолских ученика. Св.Симеон Мироточиви, В.Бања , 1999. год. 428-433 стр.
• А. Јефтић. Дела апостолских ученика. Св.Симеон Мироточиви, В.Бања , 1999. год. 262 стр.
• А.Јефтић. Дела апостолских ученика. Св.Симеон Мироточиви, В.Бања , 1999. год. 196 стр.
• Исто 248 стр.
• Исто 249 стр.
• Ј. Зизјулас. Еклесиолошке теме.Беседа ,Нови Сад, 2001. год, 138 стр
• Ј. Зизјулас. Истина и заједница. Беседа, књига 1-4, Нови Сад, 1993. год, 74 стр.
• А. Јефтић. Дела апостолских ученика . Св.Симеон Мироточиви ,В.Бања , 1999. год. 244 стр.
• Н. Афанасјев. Служење мирјана у Цркви. Чигоја, Вршац, 2002. год, 71 стр.
• А.Јефтић. Дела апостолских ученика . Св.Симеон Мироточиви ,В.Бања , 1999. год. 466 стр.
• Митр. Ј. Зизјулас. Јединство Епископа у прва три века.Беседа,Нови Сад, 214 стр
• Ј. Зизјулас. Еклесиолошке теме .Беседа ,Нови Сад, 2001. год, 108 стр
• О томе нам врло јасна сведочанства пружају Литургија ап.Јакова брата Божјег (где ђакон ставља у уста верних Честицу светог Хлеба)(Богословски факултет СПЦ, Београд ,1985.год., Просвета-Београд ,56 стр) и Литургија Апостолских установа св Климента Римског (где ђакон из Путира даје вернима да се причесте) (Еуо Е. Жичке Краљево 2004.год., Интерклима-Графика Врњачка Бања, 36 стр)
• Ј. Зизјулас. Еклесиолошке теме .Беседа ,Нови Сад, 2001. год, 109 стр
• Исто 73 стр .
• Митр. Ј. Зизјулас. Јединство Епископа у прва три века.Беседа,Нови Сад, 70 стр.
• Група аутора. О литургији.манастир Хиландар, Београд, 1997. год, 115 стр
• Прот. А. Шмеман. Евхаристија. Манастир Хиландар, Београд,2002. год. 174 стр
• Литургија Апостолских установа св Климента Римског. Еуо Е. Жичке, Врњачка Бања, 2004.год. , 32 стр
• Литургија ап. Јакова брата Божјег. Богословски факултет СПЦ, Београд, 1985. год, 43 стр
• Прот. А. Шмеман. За Живот света. Манастир Хиландар, Београд, 2004. год., 35 стр
• Прот. А. Шмеман. За Живот света. Манастир Хиландар, Београд, 2004. год., 36 стр