Сагледавајући сву дубину пада свог народа, пророк Амос је сународнике позивао на покајање, истичући да је последње време да почну мрзети на зло и љубити добро (Ам 5, 15). Ако би поуке пророка Амоса сажели у једну реченицу, онда би то био наук да се љубав према Богу и љубав према ближњем не смеју и не могу претпостављати ником и ничем. Када је љубав охладнела у Израиљу, настао је неред, неморал, дволичност и мржња. Позив на покајање, по пророку Амосу, је позив да се почне љубити добро, односно да се престане с мржњом и почне с љубављу, и то са љубављу као начином живота и постојања, а то значи да – нема мене као човека ако нема мог ближњег.

Томе нас учи и Спаситељ наш Господ Исус Христос у данашњем Јаванђељу, дајући нам заповест да љубимо једни друге (Јн 15, 17). Да љубав, на коју нас позива Господ, означава промену нашег живота према овом свету, видимо и по још једној истини из данашњег Јеванђеља – да будемо спремни да страдамо, јер ће нас људи овога света омрзнути низашто (Јн 15, 25). Омрзнуће нас због неспремности да воле, а спремности да мрзе, и то безразложно мрзе.

Стављајући љубав према Богу и према ближњем изнад свега, пророк Амос своју проповед и започиње у време када Израиљ живи у слободи и материјалном благостању, показаујући нам да свака слобода није – слобода. Слобода јесте слобода само када је Богом осмишљена и љубављу испуњена. Слобода без Бога и против Бога је неприхватљива, то није слобода. По речима светог владике Николаја, слобода је чиста или никаква. Зато пророк Амос није ћутао у време такозване слободе, која је у суштини била слобода за грех. Није одобравао постојеће стање у земљи јер је мир, нити је ћутао мира ради, јер је знао да нема мира без Бога, нема мира безбожницима.

Од те истине да је без Бога све бесмислено, а да се с Богом све осмишљава и испуњава, пошао је и свети кнез Лазар и зато је ова истина у основи Косовског завета и Косовског опредељења. И због тога се кнез Лазар није определио за мир са ондашњим освајачима, јер би тај мир био без Бога.

Косовски завет и Косовско опредељење нису, како то злонамерни и злобом испуњени људи воле да кажу, опредељење за смрт, нити опредељење за рат, већ представљају опредељење за живот и мир, и то живот и мир које овај свет нити може дати нити може узети. Косовски завет, садржан у речима земаљско је замалена царство а небеско увек и довека није негирање царства земаљског, јер смо позвани да све што је земаљско преобразимо како би то земаљско постало небеско и имало вечни живот. Да би, по речима светог апостола Павла, живот прогутао оно што је смртно (2 Кор 5, 4).

Борба и опредељење за Царство небеско јесте следовање речима Христовим: иштите најпре царство Божје и правду његову (Мт 6, 35). То значи да смо ми својим бићем предани Царству Христовом и да нам је оно све, да њиме све меримо и осмишљавамо – чак и по цену сопствене смрти – а не царством Ћесаровим, ма ко био тај Ћесар.

Косовско опредељење је опредељење за Царство небеско и зато је то најдубље хришћанско опредељење, јер смо ми хришћани позвани да постанемо богови по благодати (Пс 82, 6), да будемо становници Небског Јерусалима (Јев 12, 22). То је циљ сваког човека који носи Христа у срцу – да расте у меру раста висине Христове (Еф 4, 13). Тако нема ништа природније за нас хришћане, него да се определимо и опредељујемо за Царство Божје.

Опредељење за Царство Божје светог кнеза Лазара није, како то неки назови учени људи воле да кажу, превазиђено, зато што је то опредељење за Христа, који, како каже отац Јустин Ћелијски, никада није стар, Он је увек млад, никада превазиђен, увек савремен.

Опредељење за царство небеско је саставни део наше вере, нашег живота, а преко светог кнеза Лазара, постало је свенародно опредељење, свенародни поглед на живот. И зато се ми Косовског завета не сећамо само од Видовдана до Видовдана. То се опредељење не исцрпљује ни тежњом да чинимо добра дела. Наравно, добра дела су потребна, али да би све било смислено, да наша кућа не би била саграђена на песку већ на камену (Мт 7, 24-26), треба да живимо животом Цркве, а то значи Светом Литургијом у којој имамо предукус Царства Божјег којем тежимо. Света Литургија, тај небоземни сабор јесте у суштини улазак Царства Божјег у овај свет, како би све што је од овог света, кроз сједињење с Богом, постало небеско. Зато свети кнез Лазар и причешћује војску пред Косовски бој. Зато се Косовски завет и разуме на прави начин само – кроз Литургију.

Онај ко се приволео Царству небеском и када страда побеђује. А ако буде љубави да се непокајани покају, јер се приближило царство Божје (Мт 3, 2), ако се приволимо Царству Божјем – света Косовска земља биће наша. Све док Косово и Метохију будемо гледали и доживљавали у светлости Небеског Косова, Косова светог кнеза Лазара, оно није и неће бити изгубљено. Додуше, силници овог света и тада могу свету Косовску земљу отимати, али је не могу отети, јер је небо увек јаче од земље.

Браћо и сестре, нека би дао Господ, по молитвама светог пророка Амоса, светог кнеза Лазара и свих светих мученика косовских и покосовских, да овај Видовдан буде дан покајни, јер где је покајање тамо је и радост. Нека би дао Господ да нам се очи отворе да видимо Видовданском светлошћу да је земаљско за малена царство а небеско увек и довека, да видевши ту истину њоме и живимо, испуњавајући наше храмове на светим богослужењима, Богу се молимо, постећи – и изнад свега причешћујући се Христом, Животодавцем и Победоносцем коме нека је слава у векове векова. Амин.

Рајко Стефановић, протојереј

(у храму Светог кнеза Лазара у Крагујевцу – Белошевац)