СЕМИНАР СВЕШТЕНСТВА У БАРАЈЕВУ

СЕМИНАР СВЕШТЕНСТВА У БАРАЈЕВУУ уторак 21. фебруара 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Барајеву. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Зоран Крстић, Љубиша Смиљковић, Златко Димитријевић и јереј Игор Обрадовић. На светој литургији појали су свештеници из три Архијерејска намесништва: бељаничког, колубарског и космајског.

Владика је после прочитаног јеванђеља о Добром пастиру говорио о Христу као вратима бесмртности. Он нас спсава од греха и од смрти. Све што не уђе кроз Христа нема могућности за вечни живот. Без Христа не можемо наћи праву храну а одувек је налазимо у светој литургији и светом причешћу. То је вечна трпеза која нам дарује истински живот. Човек треба да осети потребу за духовном глађу и та глад се може утолити само кроз свету тајну евхаристије. Зато, наставља Владика, човек треба непрестано да тежи достојном начину живота. Црква се моли за све па чак и за непријатеље али се света литургија служи само за православне хришћане. На крају, Владика завршава са речима да су нам силаском Светог Духа отворена врата ка Христу и вечном животу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

У току литургије причестио се велики број свештеника, деце и верног народа. Затим је уследио доручак за епископа и свештенство и припрема предавача за семинар.

Тема свештеничког семинара била је Пастирска служба у измењеним друштвеним околностима. Предавачи на поменуту тему су били: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, др Биљана Анђелковић, и крагујевачки свештеници Драган Поповић и Немања Младеновић.

Први од предавача је био протојереј-ставрофор др Зоран Крстић који је у почетку свог предавања говорио како измењене друштвене околности утичу на живот човека па и на свештенике. Многи од свештеника не сазру као личности представљајући се другачије него што заиста јесу и према епископу, парохијанима, деци у школи. . . Проблем почиње већ у богословији где се будући свештеници понашају и говоре на начин који други сматрају пожељним. Главни проблем код свештенства је вера, а наравно да без вере се не може одговорно обављати свештеничка служба. У наставку је отац ректор говорио како се криза одражава на наш идентитет у Цркви. Ту се показујемо да ли нашу службу вршимо из вере или због добити. Али, наставља, Господ све трпи, и лоше свештенике и лоше вернике само ми тешко подносимо и једне и друге. Ми нашим животом треба да дамо ауторитет нашој свештеничкој служби. Прошло је време када је служба давала ауторитет човеку. Зато треба да се прилагодимо времену у коме живимо, савременом човеку јер нова религиозност која је наступила седамдесетих година са хипи покретом (хороскоп, ренкарнација, јога) тражи и нову врсту свештеника.

Други предавач је била др Биљана Анђелковић по занимању психијатар која је говорила о конкретним личностима и њиховим проблемима, а са којима се сусреће у својим психотерапеутским третманима. Докторка је нагласила да је неопходна што чвршћа сарадња свештеника и психијатара да би се добили конкретни резултати и излечили многи људи којима је тај вид помоћи неопходан. Међутим, многим установама фале духовници и да би то дало значајан помак у излечењу многих болести. У наставку је докторка говорила и о проблемима зависности и о конкретним облицима помоћи које пружа Црква у данашље време таквим људима којима је та помоћ веома драгоцена. Затим је докторка направила осврт и о семинару у Истамбулу, где је говорила о психолошком развоју између мајке и бебе и где је као илустративан пример приказала иконе Пресвете Богородице са Христом из наших манастира јер наша вера је пребогата тим искуством.

После краће паузе уследило је предавање свештеника Драгана Поповића о патњи, болу и смрти или боље речено и правилно распоређено смрт, болест и страдање. Смрт је табу тема данашњице. Човек се данас окреће насладама и хедонизму у овом свету и заборавља на смрт. Међутим данашњи човек није спреман да трпи и да се угледа на Христа који све трпи. Отац Драган даље каже да трпљење треба да дође на првом месту. Кад дође болест, тражи се решење и медицина је данас много ефикаснија него пре али и болести данашњице нам статистички говоре да сваки четврти човек у свету болује јер и моћ медицине је ограничена и она данас многе болести само залечи. Болест има онтолошки извор у паду Адамовом и биолошки, јер човек од када се роди путује ка смрти. Имамо и болести на које човек утиче својим животом (сида, карцином). Стерилитет је велика болест данашњице од које пати сваки четврти пар и поставља се питање да ли ће човек моћи на овај начин да се размножава ако настави са оваквим начином живота. Затим отац наглашава да се патња појављује као последица болести и смрти. Она је неодвојива од човека јер конкретно извире из сукобљавања воље Божије и воље човечије. По Свето Максиму Исповеднику, пре сукоба са Богом човек није имао ни способност да пати. Зато је права хришћанска молитва нека буде воља Твоја.

Четврти предавач у низу био је свештеник Немања Младеновић који је веома конкретно говорио о браку и проблемима кроз које пролази данашњи брак. Брак укида различитости и успоставља потпуно јединство. Људи данашњице гледају на брак који има биосоцијални карактер и при том може имати и рок трајања. Зато људи данашњег времена веома лако растурају брекове али при томе растурају и себе. Узрок проблема је световно поимање брака. Неразумевање речи Љубав именице која нас директно упућује на глагол Волети и на функцију Ја – Ти. Љубав је данас погрешно опредмећена. Не може да стоји нпр. „љубав ју је гушила“. Ту је заправо реч о страсти. Даље отац Немања наставља са речима да је данас препрека љубави криза, материјална ситуација, мањак стамбеног простора. Разлог развода је емоцијална незрелост, љубомора, превара, мешање родитеља. Неопходно је промовисати праве вредности, наглашава отац Немања, кроз поуке при предбрачном испиту, при венчању, при првој посети кући после венчања разговоре шта можда фали том браку. Зато Христом као универзалним леком треба да придобијемо наше парохијане да они кроз наше спасење пронађу своје сопствено.

На крају је отац ректор Зоран Крстић истакао да човек сам ништа не може да промени па ни свештеник. Неопходно је најпре да се међусобно ујединимо, а затим да сарађујемо и са другим институцијама да би смо имали конкретне резултате.

После су уследила питања свештеника и одговори предавача, краћа поука епископа и трпеза љубави.

свештеник Владимир Димић