У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Г. Јован је истакао заслуге и доприносе Епископа Валеријана Шумадијској епархији. Као први Епископ шумадијски, овај вредни архипастир мудро је управљао Црквом и стадом које му је поверено, одговорно испуњавајући тешку и одговорну Епископску службу, истакао је Владика Јован. Епископ не носи само свој Крст, него Крст и свештенства, монаштава и својих верника.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Приликом посете патријарха Гаврила 1938. граду Крагујевцу, рођена је идеја о оснивању Епархије шумадијске. Страхоте које је донео Други светски рат су омеле (прекинуле) идеју о оснивању Епархије. После повратка 1946. из логора Дахау, патријарх Гаврило је сазвао Свети Архијерејски Сабор у Патријаршијском двору у Београду, и на његов предлог, Сабор је донео следећу одлуку: Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленачко, колубарско-посавско. За првог Епископа шумадијског изабран је епископ Валеријан.

Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.

Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.

Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.

Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа".

Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.

Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.

Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.

У данашњем, по мене врло свечаном тренутку, рефлексно ми долазе у свест догађаји који су се одиграли у првим данима Спаситељевог рада. Као да чујем речи Господње: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи" (Мт 4, 19). Ове су речи биле упућене мирним галилејским рибарима, који су без поговора уследили за Њим, и од тада Га више никада нису напуштали. Данас сам и ја призван, полагањем Ваших светих руку и уз топле молитве, да наставим дело галилејских рибара; да проповедам Јеванђеље Царства „у добро време и невреме" (2 Тим 4, 2); да проповедам и распетог и васкрслог Господа Христа.

Познавајући себе, познавајући своју личност, не могу ни помислити да сам достојан овог светог чина. Али се опомињем речи Господњих упућених апостолу Петру: „Ако ме љубиш паси јагањце моје, паси овце моје" (Јн 21, 16). Господ Христос је, по речима светог Јована Златоустог, тражио од Петра као знак љубави према Њему подвиг пастирства. Дакле, не друге подвиге, него баш и нарочито повиг пастирства. Овога момента ја осећам сву величину тога подвига. Сву страхоту одговорности, јер су пастири по речима апостола Павла: „Богу помагачи" (1 Кор 3, 9). Христос Спаситељ је дошао на земљу да обнови покварену слику Божију, да позове људе у заједницу и јединство с Богом; да уништи поцепаност људи, да их сједини у једног новог човека, који ће једним устима и једним срцем да прославе свога Творца. Дужност је, дакле, сваког пастира да доводи људе до тог јединства, да их препорађа и освећује. Ја мислим да нема узвишеније дужности; да нема веће помоћи, него припремати људе за вечни живот. Али се врло тешко може одговорити овој дужности. Приморани смо да се боримо с грехом који се зацарио у човеку, и то у толикој мери зацарио да се идентификовао са човеком. Отуда се врло често наилази на неразумевање, на мржњу, на противљење. Колико мора да буде пожртвовање пастира и превелика љубав према своме стаду, колика умешност?! За сваку овцу мора бити места у његовом срцу. Према свакој мора употребити одговарајући лек, водећи рачуна о узрасту, полу, васпитању, о образовању, особинама карактера и разним другим околностима.

„Свештенство се", вели свети Јован Златоусти, „истина обавља на земљи, али оно има значај небеске уредбе. Службу ову није установио човек, ни нађео, ни арханђео, нити ма која стварна сила, већ сами Господ, те је и призвао који још у телу бораве да очигледном представе службу анђеоску."

Ако су тако тешке дужности, шта тек можемо рећи о архипастиру? Заиста, њему су упућене речи Господње, које је некад рекао пророку Језекиљу: „Сине човечји, поставио сам те стражарем дому Израиљеву" (Јез 3, 17).

Архипастир је, дакле, стражар који мора да бди не само над јагањцима које му је Господ поверио, него и над пастирима њиховим. Он ће одговарати за сваког грешника кога није на време уразумио; за свакога који је ишао путем правде па сишао с њега. У данашње време архипастир има утолико више да бди уколико су прилике у свету теже и опасније. Увек су била тешка времена, али данас су изузетна. Поред видљивих непријатеља који игрожавају опстанак човека као физичког бића, има их много невидљивих који насрћу на духовну страну личности човекове. Они су тек опасни, јер ударају на оно што представља највећу вредност у човеку, што се старају да разоре оно што је Бог саздао и што су пастири Његови од првих времена па до данас обрађивали, култивисали, оплемењивали. То су разне доктрине данашњице које су се устремиле на душу човекову у жељи да је освоје, то јест да је затрују, обезличе, другим речима, да је усмрте. Зато свети Јован Златоусти има право када вели: „Епископ мора имати много мудрости, а осим мудрости још и много благодати од Бога и јачине моралне и чистоту живота и надчовечанске врлине."

Ипак се тешим речима Псалмопевца, који вели да Бог чува и спасава помазанике своје (Пс 20, 6; 28, 8); да даје благодат и славу (Пс 84, 11) и речима самог Спаситеља који је рекао да ће остати са својим пастирима до краја века (Мт 28, 19) и да Његовој Цркви неће ни врата адова одолети (Мт 16, 18). Уз то, убеђен да сам Промишљу Божијом позван да примим тешко бреме архијерејске дужности, усудио сам се јуче да кажем „благодарју, приемлју и ни мало вопреки глаголју".

Желим из свега свога бића да послушам и испуним све оно што Господ Христос и света Црква од мене захтевају, како би време Ваше светости, као поглавара Српске православне цркве, било епоха пројављивања нове епохе и моћи светог Православља, време плодне јеванђелске делатности и доба јачања просперитета нашег народа и отаџбине.

Ваша светости, примивши из Ваших руку жезал пастирства архијерејског, најсрдачније и најискреније се још једнпут заклињем и обећавам да ћу све своје способности, сву своју снагу, сву своју вољу, целог себе заложити да очувам оно што су велики јерарси наше свете Цркве, од светог Саве до данашњих дана, усадили у душу нашег народа. И не само да очувам, него, ако ми Господ помогне, и унапредим.

Вашој светости, Преосвећеној господи архијерејима, члановима Светог архијерејског сабора, најсрдачније хвала, што ме благоизволесте изабрати и примити за најмлађег у Христу сабрата.

Одајем своју најтоплију благодарност нашем младом Краљу, Краљевском намесништву и Краљевској влади, што благоизволеше мој избор потврдити. Молим се и вазда ћу се молити Богу и нашем великом заштитнику светом Сави да нашег Краља Петра II милостиво подари, укрепи и оснажи да узмогне успешно повести наш државни брод по узбурканом и валовитом мору данашњице.

Најсрдачније благодарим својој браћи свештеницима, који својим присуством увеличаше овај свети чин.

Вашу присутност, драга браћо и сестре, у овом светом храму, на мојој хиротонији, схватам и тумачим као хришћанску љубав и као знак братске пажње према мени. Хвала вам! Моја прва архипастирска порука нека вам буде: „Бога се бојмо и заповести Његове држимо, у томе је права срећа човекова" (Проп 12, 14). Амин.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ВАЛЕРИЈАНА, НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ПРВОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ
У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 20. ЈУЛ 1947.

Стара Милошева престоница, резиденција првих митрополита Срба, Мелентија и Петра, постаје данас Божијим благословом и Божијом помоћи резиденција епископа шумадијских. Када је Свети архијерејски сабор наше свете Цркве донео одлуку да оснује Епархију шумадијску, он је, поред тога што су су то захтевале црквене потребе, хтео тиме још да ода признање дичној Шумадији и да укаже хвалу, не можда тако бројном, али ипак великом храму.

Велики је Крагујевац у својој величанственој прошлости и сјајној традицији. Велики је по своме родољубљу. Велики је по својој слободољубивости. Велики је по своме херојству. Велики је по своме пожртвовању. Велики је по своме мучеништву. Од како је пукла прва устаничка пушка па све до последњих дана, синови дичне Шумадије и овога града, проливали су своју крв, давали своје животе и улагали своје кости у темеље наше државе и наше отаџбине. И овај последњи страшни и крвави рат није прошао а да овај град није дао своје жртве. Неколико хиљада најбољих синова и кћери, цвет наше омладине, наше узданице, дали су своје животе на олтар слободе идући загрљени и храбро у смрт као истински потомци својих славних предака. Ми са овога места се дубоко клањамо њиховим сенима и топло се молимо свевишњем творцу да упокоји њихове душе тамо где нема печали, бољезни, ни воздиханија, но жизан бесконечнаја, а њиховој родбини, њиховим очевима и мајкама, брађи и сестрама да ублажи бол, да их утеши у њиховој превеликој тузи за својим милим и драгим.

Велики је овај град, браћо моја и сестре, и по својој истинској и искреној љубави према светој вери православној и према светој Цркви православној. Наши преци су били велики и славни зато што су истински били одани и што су истински волели своу свету Цркву православну. У Цркви су научили да воле слободу, у Цркви су научили да воле своју отаџбину. Вера православна их је научила јунаштву и херојству. Вера православна их је научила пожртвовању. Вера православна је усадила у њихове душе, у њихова бића, све оне особине због којих их ми данас славимо као духовне величине и вође нашега народа.

Као потомцима тих величина, наша је, више него света дужност, браћо и сестре, да чувамо нашу веру као најдрагоценије благо. Она је наше најдрагоценије благо јер представља апсолутну вредност и апсолутну неопходност за свакога онога који бар и најмање хоће да размишља и који бар и најмање хоће да осећа.

Вера нам је кроз нашу свету Цркву казала и показала да има Бога. Казала нам је које су све наше обавезе и дужности према Њему. Говори нам којим Га поступцима вређамо, а кад Га увредимо да има могућности да нам се опрости. Ко би нам све то и много другог тако разложио. Сам човек то није могао, нити сада може. Било је покушаја и у најстаријим и у најновијим временима. Али је у томе било и бива толико противуречности да се не зна коме и чему треба веровати.

Вера је наша апсолутна потреба, јер шта би од нас и овако несретних људи да нам Господ није открио своје Божанске планове. Да нас није осветлио истином, да нам није указао и показао пут којим треба да идемо. Вара нас хришћанска просвећује. Вера нас крепи и бодри у несрећи, беди и недаћама овоземаљског живота, а после смрти одводи у бољи, блажени, лепши и вечни живот.

Вера нам кроз нашу свету Цркву саопштава да овим светом управља Бог. Говори нам да је први човек по својој сопственој вољи учинио грех и отпао од Бога. Она нам јавља да је Бог одредио свог јединородног Сина да нам буде Спаситељ, да нас својом смрћу на крсту спасе од греха и смрти. Она нам открива да ће у своје време сви мртви васкрснути, а затим да ћемо сви ићи на праведни суд Сина Божијег на коме ћемо за своја добра дела бити награђени блаженством у вечном животу, а за грехове кажњени кажњени страшним мукама у паклу огњеном.

Вера је наша апсолутна потреба, јер нам открива вољу Божју и показује која су дела добра а која рђава. Она нас освећује кроз свете тајне које су од Бога установљене. Чим човек дође на свет, она га кроз свету тајну крштења чисти од првородног греха и даје му нови благодатни живот. Ако је ко по својој немоћи поклекнуо, она га уздиже и покајањем удостојава да добије опроштај грехова и измирење с Богом. А изнад свега, наша света вера даје сваком човеку могућност да се истински сједини с Богом. Ову изванредну благодат добија сваки верник у светој тајни причешћа у којој прима тело и крв Господа Христа и постаје учесник у највећој светињи, учесник у бесмртном и вечном животу.

Вредност наше свете вере и састоји се још и у томе што је она решила проблем смрти. Стотинама и хиљадама година лебдела је смрт над човеком као зла коб. Син Божји, Богочовек Господ Христос својим сјајним васкрсењем победио је смрт, разрушио врата адова и омогућио човеку улазак у Царство Божје. Зато нас наша вера православна учи да смрт није крај него само прелаз у бољи и лепши живот. Живот у коме нема недаћа, у коме нема бола, у коме нема туге и жалости, у коме нема беде и искушења.

Чињеница је, и то непобитна чињеница, да је наша вера православна, кроз нашу свету Цркву, учинила да смо били и велики и сјајни, моћни и силни, одважни и храбри, пожртвовани и несебични, искрени и простодушни. Учинила је да смо имали своје огромно царство, просвећене вође народне и просвећен народ. Учинила је да смо имали, и то у време када је то код осталих народа било ретко, своје списатеље и своје законодавце, своју књижевност и своју културу, своје војсковође и своје витезове.

Наша вера је покретач сваког корисног, сваког светог и узвишеног посла. Она је учинила да је наша историја богата и славна. Богата див-јунацима, богата књижевницима, богата песницима и уметницима, богата културним ствараоцима. Богата свецима и светитељкама, богата човештвом и поштењем. Богата самопрегором и пожртвовањем.

На Косову смо били изгубили све. И царство, и државу, и богатство, и славу. Једино што је остало, била је наша вера православна и њена света Црква православна. Пет векова смо робовали. Пет векова је једино Црква лебдела над својим народом. Под најтежим условима, под најтежим околностима привијала се уз свој народ. Бодрила га, храбрила, штитила, чувала и сачувала. Не само сачувала, него и очувала у могућности да у датом моменту стресе ропске ланце и чврсто прихвати у своје руке многоочекивану слободу.

Ето, браћо и сестре, зашто наша вера представља за нас апсолутну вредност и зашто је она наша апсолутна неопходност. Њу, као незамењиви дар неба, морамо чувати као највећу светињу по цени највећих жртава, самопрегора и одрицања. Никаква, ни најблиставија, могућност овога света не сме у нашим очима засенити нашу свету и чисту веру хришћанску. Никаква мудрост овога света не треба да помути наше правилно схватање живота, наше погледе на свет, наше погледе на човека и односе међу људима. Никаква примамљивост овога света не сме изгнати Сина Божијег из душа наших, јер је ту место само за Њега.

Ваше преосвештенство (епископу моравичком Г. Хризостому, изасланику Светог архијерејског синода), дозволите да Вам најсрдачније и најтоплије захвалим. Молим да моју благодарност испоручите и Њговој светости патријарху српском Г. Гаврилу, као и Светом архијерејском синоду наше свете Цркве. Моја топола благодарност, и вама браћо свештеници на вашем бројном учешћу у овој великој свечаности. Вама, браћо и сестре, искрено захваљујем на свечаном дочеку на исказаном поштовању и љубави. Нека вас за све то Свемилостиви и Свемогући Господ обилато награди својим даровима. Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама! Амин.