“Ово је дан Васкрсења, радујмо се људи”
Васкрс је, драга браћо и сестре, најрадоснији догађај и овога и онога света. Васкрс је најрадоснији осећај човеков, јер је Васкрсењем Христовим побеђена смрт, побеђено зло, побеђен пакао и поново се отворио Рај и дат нови живот. И “радост у Богу је јача од радости овога живота. Онај који је нађе не само да се неће занимати страстима, него се неће ни освртати на овај живот. Ова радост се не може родити од неког другог осећања, јер се рађа само у истини”, каже Св. Исак Сирин.
Вакрсење је истина која рађа радост. Оно је првина новог живота, улазак у благословено Царство Божије. Када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, учествујемо не само у невољама и страдањима на Крсту, него и у радости Васкрсења, која долази у свет са смрћу Христовом. То је смрт која уништава смрт, која постаје слава и живот, победа и Васкрсење. Непрестана радост и вечно торжество Цркве јесте Христос који је васкрсао из мртвих, победио смрт, испразнио ад свемоћу божанске доброте и љубави. Радост и торжество Православља јесте радост и торжество Васкрсења распетог Христа, односно радост и торжество у Васкрсењу и после Васкрсења. Тако разумемо колико радосно искуство Васкрсења напаја и образује православну побожност и живот, веру и етос, и са колико одушевљења се она празнује у свакој православној Литургији, и у целом распону литургијског времена. Васкрсење је почетак и икона нове твари и вечног живота, живота којег Црква назива “осмим даном” стварања.
Васкрсењем Својим Господ је победио два највећа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт и грех. Дакле, човек је увео у свет и грех и смрт. Господ Христос је Својим Распећем и Својим Васкрсењем победио и грех и смрт.
Упитаће неко: Ако је Христос победио смрт, међутим људи још увек умиру? Да, само што смрт за нас који у Христу умиремо није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божији. Зато ап. Павле каже: “мени је живот Христос а смрт добитак”. Разлика између смрти пре Васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између великог пожара и пламена једне свеће, јер Христова “победа прождре смрт”.
Упитаће даље неко: како то да је васкрсли Господ победио грех а људи још увек греше? Христос је заиста победио грех и дао је човеку лек како да га и он победи. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Тај лек – то је Он, Васкрсли и Живи Господ. Ако људи и дан-данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљавају из било каквих разлога. Пзнајући слабост људску Господ је рекао вернима да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина, то јест кроз Свето причешће. Стога Св. Јован Златоусти справом каже: “Стога, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни са другима ликујте! Уздржљивци и лењивци, Дан овај почаствујте! Ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, гостите се сви! Духовне хране има у изобиљу – нека нико не изађе гладан! Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из Гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт”. Речима Св. Јована Златоуста и ја позиван верујући народ шумадијске Епархије да се на Васкрс причесте. Јер како да празнујемо Васкрс ако се не причестимо и не сјединимо са Христом кроз Свето Причешће. Причешћијићи се ми постајемо победитељи смрти.
Зато и певамо у Васкршњем тропару: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова!” Старшну и велику тајну посведочује нам ова песама. Оно што је људима немогуће постало је могуће Богочовеку. Христова смрт се претворила у лек од смрти. Његово распеће и Његова смрт постали су сведочење неизмерне љубави Божије и човекољубља. Речи упућене ученицима: "Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње своје". Он је први испунио и запечатио својом крвљу ову истину. Његова љубав иде даље од распећа и смрти, иде до силаска у ад. До граница богоотуђеног ништавила. Силазећи, међутим, до смрти и до дубине ада, Он је те дубине ништавила прожео и испунио силом свог вечног божанског живота. Јер Он који је био човек, као један од нас, истовремено је био и вечни Бог. Својом човечанском природом је силазио у смрт, али је својим божанством победио смрт, подаривши човеку и свету могућност вечнога живота. Тако је његова смрт постала – лек од смрти, а његов гроб – живоносни гроб. А и једно и друго – откривење и даривање вечне несебичне саможртвене Љубави, живоносне и победоносне, као једине основне и бесмртне потке живота.
Како се задобија вечни живот? Саможртвеном љубављу. Христос нам поручује својом науком, смрћу и васкрсењем: "Нову вам заповест дајем, да љубите једни друге". Како? "Као што сам ја вас љубио, пложивши живот за многе". Кога Христос воли том својом вечном љубављу? Своје пријатеље? Једну класу људи или једну расу? Не! Његова љубав нема граница ни ограничења. Она је свеобухватна и свемилујућа љубав. За њу нема Грка и Јеврејина, црнца или белца, Србина ни Немца. Она све и сва подједнако грли и свима се подједнако радује, она подједнако воли и живе и мртве, праведне и грешне, људе и твари. Љубав Божија нас позива да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. Такође Васкрсење нас позива да чувамо јединство своје свете Цркве, да се миримо једни са другима и да једни другима опростимо, како бисмо могли заједно са Црквеним песником да запевамо: “Браћо, данас је Васкрсење, зато једни друге загрлимо и једни другима рецимо: праштамо свима Васкрсења ради”. На то нас опомиње саможртвена љубав Божија да се волимо и да свима опростимо, јер је Христос са Крста опростио и онима који су Га разапели, рекавши: “Оче опрости им јер не знају шта раде”.
Сатана је ушао у Јуду и он је издао Христа. Када је Јуда видео да су Христа осудили на смрт у њему је настала грижа савести и он се обесио. Величанствена тишина Великог Петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против сатане и смрти. “Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт – Јагње Божије”. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижијих побуда, да би уживао у туђим мукама. Страдања Господа нашег Исуса Христа нека нам буду утеха у овим нашим страдањима и животним недаћама због којих се не можемо да радујемо. Да се радујемо радошћу Васкрсења и да имамо на уму да ће страдања проћи уколико на Божију љубав одговоримо нашом љубављу. А Његова љубав се најбоље огледа у Његовом страдању и Васкрсењу за нас.
Таква је Христова љубав. Таква љубав постаје својина свих оних људи на земљи који ходе његовим путем, који носе његов живоносни Крст и који воле његову љубав. Такви су били светитељи. На такву љубав смо призвани првенствено ми који носимо његово име. Зато онај који је Христов на земљи и који жели да буде његов у вечности нека се испуњава његовом васкрсном, вечном и од смрти јачом љубављу према свима људима и свима бићима. Нека би нам Распети и Васкрсли Христос помогао да и ми светлимо његовом љубављу и да се по тој љубави препознајемо као народ Божији.
Са тим жељама све вас поздрављам у Васкрслом Господу, и са најрадоснијим и најпобедоноснијим Васкрсним поздравом:
ЈОВАН, Епископ шумадијски
